27-V-1972.
(фотка: овог пута су нас сместили у учионице, поделили нам душеке па дувај; двојица лево су то избачено одељење клуба; онај четврти није наш)
Фестивал аматерског филма у Кули је почео 26. Сва три наша филма (два у ствари моји соло пројекти) су награђена. А појавили смо се жестоко, зајебантски. "Портрет" је био најбољи играни и добио још посебну за лепршаву итд режију; "Прогресивац" бронзу међу експерименталним и злато за монтажу; "Не може" сребро од Народне Технике" и клуб као целина за "свежину филмског израза". Убили смо све у појам.
Него, Меланија. Знао сам сто посто да ћемо се срести. Прва два сусрета онако, а онда за време информативне пионирске пројекције седосмо негде назад и крете прича. Разговор је кривудао, колико да подмажемо старе колосеке. Већ следећи наставак, ван сале, је био као да настављамо од јуче. О свему и свачему, и како сам снимао, и о мом саобраћајцу. Онда је онај гори од спољних момака из ДЦ-99 кренуо нешто да је пропитује и подјебава, али га је отправила. После је причао како је био задивљен - тако млада, озбиљна, паметна а дрска и дубоко разуме ствари и уме да их искаже.
Онда су нам показали спаваонице, у некој школи, добили смо душеке да их надувамо, били смо врата до врата. Неко од домаћих је предложио да идемо у "диско кокошарник", па сам је позвао. Пристала је, бојажљиво, на само пола сата. Па смо отишли, и било је дивно. Тамо врућина, гужва, ушушкано, пријатан мирис. Магнетофон са добром музиком. Пластичне траке, попут оних што по кафанама изигравају врата да не улазе муве, висе са плафона до метар изнад пода, изигравају преграде. Њој прво вече у диску. У школи не иде на игранке. Кроз прозорче изнад нас се види како месец језди кроз облаке. Музика је била довољно гласна да сам морао да се нагнем баш близу, али некако да се не додирујемо, можда косом, да не распршим чаролију.
Мада, некако се сећам да смо и отплесали једну. Не баш припијени, али ето.
...
Између пројекција и проглашења победника, стигао сам и да дам интервју за телевизију (новосадску). Немам појма ни шта су ме питали ни шта сам рекао. Нисам ни видео себе на екрану, не бих знао ни кад је требало да иде. Интервјуисали су исто и једну клинку, из Б. Тополе ваљда, и она је урадила нешто занимљиво.
...
Не сећам се шта смо то причали, много је било. И право.
Кад је истекло оних пола сата отишли смо до школе. Њени наставници су дошли без жена, значи неће доћи скоро. Стајали у сенци школе док се нису појавили, и причали, причали. А онда шмугнули унутра. У спаваоницама, наравно, зајебанција. Мика Путник пуштао буве незванично, како је ДЦ-99 малтене нова филмска школа, чудо своје врсте. Букац је опет испаљивао Морави своје "иди пишај па се стишај" десетине пута.
Сутрадан смо опет преседели пројекције негде назад и причали, причали. Рекох, доћи ће моји да ме покупе, требало би да је представим. Шта знају они о мени? Име, са коверата. Углавном су погодили, отац ти је познат научник, неке његове колеге су и студирале код њега. Не читају, наравно, понекад питају шта си писала а ја искористим своје право да не кажем.
Трема ју је прошла кад их је видела, прође и то. Онда су њени наставници скупили своје и нису их пуштали до краја. Само смо се још једном поздравили после доделе награда.
То су били први ти лептири у стомаку. Воли ме.
Донео сам кући фестивалски плакат, после га залепио на задњи зид код ћалета у гаражи.
Како рекох, нисмо се ни додирнули, само се руковали и причали, причали. Сутрашњи дан је освануо исти у мојој лепој улици, иста градилишта, иста деца иду у школу, само ја нисам исти. Некако ме променила.
У школи сам одмах нашао Вишњу, викнуо "победили смо!". Весео сусрет, и пољубисмо се. Сви честитају. Око последњег одмора схватим некако колико сам времена изгубио на превише зајебавања, време је да се уозбиљим. И одвојим Вишњу, игноришући Д.М. и још две, да јој кажем шта ми је на уму, споменем Меланију и колико је то озбиљно испало, и питам је (опет, као да сам заборавио да сам већ једном), све рачунајући да је откачила оног глумца. Е, није, то што сам га видео соло, па не може она увек да изађе, не слушај гласине. Ма добро, морао сам да питам, и ништа, остајемо добри. И не труди се више.
Размишљао пар дана, па отишао на пошту и телефонирао Меланији. Захвалила се на свему, и ја њој. Јесмо ли заљубљени? Не знамо. Проћи ће.
Онда смо се опет неко време дописивали. На крају, посвета у књижици Мике Антића коју ми је поклонила, "Џексону, кога сам у супротно време волела". Што нисам баш разумео, шта је то супротно време. Рече, "волео си ме кад ја тебе нисам и обратно".
Да сад одмах пробам код неке друге би ми изгледало као да газим по свежем цвећу (ал' сам то урадио већ). Можда да само заборавим до следећег сусрета.
Спомиње се: Вишња Лазин, Градивој Буковић (Букац), Драгиша Живанков (Морава), ДЦ-99, Меланија Тисаревић, на енглеском