После поноћи на том дочеку код Гаше се лудница наставила. Неколико тура гостију је свраћало - прво Драгана и Ш. (где се они нађоше) па је он отишао а она остала. Онда Ксенија са својим типом, па још неке две млађе рибе и на крају бих могао споменути и П.Л. али би то могло имати незгодног одјека у штампи (тј. он је био глодур листа Друге гимназије, па смо се ту нашли као колеге и конкуренција... иначе, и они су предали своје за штампу, и то после нас, али су знали штос - однели штампарима флашу вињака - па је њихов одштампан пре нашег; касније смо их надмудрили).
Од преосталих догађаја једино је занимљив лик који је заспао у фотељи на подијуму (тј велика соба је била у два нивоа), па су му паркирали звучнике лево и десно, одврнули поприлично, и онда му пустили звоњаву будилника на око 30 вати. Добро је поскочио.
Остали смо до седам. Један од бољих излазака сунца што сам видео. Бранка је навалила да је испратимо онај Миличин рођак и ја (што ми ни данас није јасно). Дувала је ледена кошава и живи смо се смрзли док смо стигли. Тамо смо се раскомотили, њен ћале нас је наливао вињацима па смо се опет поднапили, ал' док још није јако, мени дунуло да пробам његову електричну бријалицу ремингтонку. Не знам на колико ју је подесио, и колико сам ја то притискао, тек око другог вињака ми као кренуло па сам се издерао жив. Онда смо чак и почели да певамо нешто, прво упевавање као на проби хора, па онда неке међуградске. Стигао кући у 8:30 и спавао до 15:30. Будио се неколико пута и напокон укапирао да је први јануар поподне, и да не чекам свитање, ово је вече.
Појавио сам се код Пролетера у 19:30 носећи кесу са четири литре киселих краставаца. Код Гаше су мајстори још чачкали појачало, десни канал још није прорадио. Краставци добродошли, диско програм још бољи, изватао се ко је с ким имао. Хазим већ није био са Г.М., па је дошао сам, мало веселији. Ја сам се углавном излежавао са Бранком под главом. Рече, добила је. Сигурни смо.
Хазим ју је отпратио, из истог су краја. Ја остао да сладим лимунаде, сенф, виршле итд. Бештара ме довезао кући око 4 (већ је имао мотоцикл). У кеси сам носио регулу и оне ципеле, на глави онај клупски шешир. Нисам успео да дохватим кључ, где ли је већ био, него сам, кад нико не гледа, прескочио капију.
Поподне, другог, таман сам мислио да дремнем и спремим се за сутра за школу, наиђу Дуца и Драгана. Одгурамо цела два круга лорума. Крену и на капији се мимоиђу са Слађом. Кад је и она отишла, одем до Бранке. Тамо нешто некако скроз другачије, ни трага од оне атмосфере од прекјуче, ни од јуче, чак је изгледала двоструко старија и... ма дохватио сам неке новине и кренуо да их читам.
Док смо чекали бус до града одвезао ми се језик. Па сам јој рекао свашта, и да је преозбиљна, и да туђе звучи кад говори, и да сам се ужелео лудирања, неке млађе неозбиљне и наивне, па макар лупио главом о зид, моја је глава, а ти ми говориш како ће на лето бити лепше (за лето тек не долазиш у обзир, за лето желим слободу). Признала ми да ме једном преварила мало с неким Р. али само до пољупца, и да је пре мене имала само једног који јој је нешто значио, ја се бројим као трећи.
У аутобусу смо ћутали. Успела је да ме поколеба са само две ствари, кад смо стигли у диско. Прво, кад је рекла да је најлепше тек требало да дође. Друго, "значи ја сам служила само да би ти нешто научио", што је мало искривљено од оног што сам рекао. Али мени је било јасно да је више не волим, још кад сам у повратку кући мислио на све рибе осим ње, а и док смо се јебали. Ово је било неминовно, не могу тако дуго да глумим, касније би било још теже. А знам шта ми се мота по глави.
Наговарала ме да се предомислим али не, нестало је.
Касније, кад сам размишљао о овом, дошао сам и до неких дубљих увида у своје понашање тада. Хронолошки прво, а у глави последње, је што је она мене ухватила, скоро на трик. Није да ми је први пут, и оно летос је личило на мало домунђавање међу другарицама, а онда је све са тим силним сексом ишло некако сувише лако. И без контрацепције... што никад не знаш на шта ће испасти, могло се десити било кад, за два три месеца или десет, свеједно. Знам да не бих побегао да се десило, али и да ми је итекакав камен пао са срца што није. Друго, сво то штафирање, златан зуб, намештај, бунда, никад у панталонама, и кад ми каже "шефићу" јер имам кључеве од клуба. Аман, нема тамо шефова, ја сам председник ове године, догодине ће неко други. Али шта, очекује ли она да ја правим каријеру кроз неку тамо хијерархију и обезбедим јој још боље него што сад има? Нисам тај, није то живот који желим. И онда вечито на промаји, и мало мало па болестан. Као да ми природа нешто поручује.