05-VII-1975.
Арпи, његов цимер и нас двоје седамо на воз у Новом Саду претходно вече, а ујутро смо негде у Подгори, на далматинској обали.
За повратну карту за толико дана треба да се попуни железнички формулар К-15, што је некад било јако битно, то се добијало на препоруку и писмену потврду синдиката, а сад је постало обична карта са попустом. Пошто смо се журили, ја узмем да попуним за нас двоје, ал' фали друга оловка, те Арпи крене да се гребе. Јави се један ал' не би да даје оловку, него „дај ја ћу да ти попуним“. Тај ваљда никад није чуо за презиме које не постоји у његовом селу, и не да га је искасапио, него је искасапио и име. Дуже бисмо га зајебавали да је било иоле лакше за изговор. Откуд овоме идеја да оба а замени, једном са ае, једном са иа, несхватљиво. Ко зна на чему је био.
Воз је био крцат ал' сместили смо се некако, ухватили купе за себе, чак смо и одспавали (ја на стелажи). Нисмо имали превише пртљага, моји су понели шаторе, било места горе. Што је вештина, стелажа је обична решетка са око 10цм између шипки, а воз је умео да закочи нагло, а мој "кревет" гледао напред. Нисам пао :).
До спавања мора да смо обрнули бар два лорума, како се већ ради у возу.
Ћале нас је чекао на станици са верним шкодилаком и одвезао нас у камп. Били смо намерили да пробамо нешто мимо Борика, ал' смо за два дана изгустирали ово. Није толико до тога што је на падини, и што је све овако степенасто, ето потрудили се људи да и на таквом месту направе камп, океј, није то ни толико стрмо, и навикли бисмо се брзо на степенике. Али... Лоша плажа, прљаво нешто... ма није нам се свидело и готово. Решимо да прогласимо покушај за неуспео, ајмо ми назад у Борик.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Борик, лорум, шкодилак, на енглеском