07-VII-1975.
(дан тамо амо)
Па смо решили да се преселимо у Борик. Пошто нас је осморо а кола једна, ми ћемо бусем. Ћале нас је одвезао на магистралу, и јесте има стајалиште за бус. Док смо ми чекали бус, они су се спаковали, кренули и прошли поред нас. Стајали смо још можда петнаестак минута, кад ено га бус, поприлично пун. Дигнем четири прста, да сигнализирам да свих четворо путујемо, па ако има толико места...
И стаде... један волво који је терао испред буса. Покупи нас све четворо. Неки инжењер, за челичне конструкције. Каже да је градио код нас Халу спортова. Много је на друму, па је навикао да скупља аутостопере. Доста странаца међу њима (јесмо туристичка земља), па је због њих и енглески научио. Мора да је ту била и која романса, дало се наслутити. Хранио нас марелицама, неке ситне далматинске вишње, тамноцрвен сок фарба прсте чим их пипнеш.
Оставио нас код буске окретнице за Каштеле, имао тамо неког посла. Док смо чекали бус, наиђу наши, испричамо им како смо тако брзо стигли довде. Оду они, ми чекамо даље. Није нам дошао бус, па нас је сат касније он опет покупио и одвезао нас скроз до кампа. Невероватан човек, и вожња за памћење.
У следећем чланку има превише фотки, па ајде ово овде. Бетонски оквир на слици, са ког скачу Арпи и другар, су сви звали мајмунско острво, и на њега смо се пели десетине пута током година. Требало је да носи продужетак дока, али то никад није направљено. На неким каснијим фоткама, четрдесетак година касније, оно је нестало, а док остао како је био. Истина, нестало је и пола кампа.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Борик, на енглеском