21-VIII-2012.: Софија

Двадесетог смо се испоздрављали са олдвејверима. Нисмо имали много да се пакујемо, само Наново и шта смо пазарили*, па сели у сакса и правац Софија. Стали смо прво у Сићевачку клисуру, да протеглимо ноге и фоткамо около, ал' не можеш из саме долине да појмиш колико је дубока а узана.

Опет у Пироту, свратили мало да обиђемо тврђаву, а онда у центар, на пасуљ. Ништа нарочито, кувару ће да стигне помиловање чим стрељачки строј крене да нишани (а кажу да пасуљ не можеш сјебати), али кафа је била старинска турска. Мада је, откако смо се вратили, више не зову турском него домаћом, ал' је бар стигла у правој староставној џезви, а и шољица је била кафанска од пре 30-40 година. Лош пасуљ, али сам успео да се паркирам на пет метара од стола, реткост. И још строги центар, поглед на главни трг.

Прешли грану лагано. Деценијама већ нисам ишао на исток, а и то у Румунију; први пут смо у Бугарској. Привреда им је у хаосу - на тих 50км од гране слабо има домаћег саобраћаја, а од билборда што смо видели, две трећине су празни рамови. Не да нема ничег налепљеног, нема ни табле, птице пролећу кроз њих. Једини оглашивач је била нека банка, нуди одличну камату. Камата се на бугарском зове лихва, а код нас је лихвар зеленаш. Не слути на добро.

Сигли лепо у град, и Лена нас добро водила (новим гепеесом што сам купио код Нене и Рилета), само што смо стигли таман до тачке кад треба само да прођемо право кроз раскрсницу и стигнемо у ћорсокак где је хотел, али ем нема семафора, ем долазим из споредне улице, ем је та главна улица нешто од шест трака, а гужва је стравична. Шта ћу, ајд десно па ћу да обиђем око блока, па да изађем на тај булевар ћошак даље, па са њега скренем лево у тај ћорсокак. Ал' оћеш, прешао сам шест километара, ово је стара европска варош и ништа не иде баш право а ни углови нису баш прави. У неком тренутку сам се нашао на калдрми, између трамвајских шина, паркираних кола и пијачних тезги. Ипак смо некако стигли до 15:10, нашли собу, и чули да Дејвид још није стигао. Извадим Наново и ископам телефонски број колеге са УАа, назовем га, објасним где смо, и договоримо се да наиђе у 18:00.

До 17:00 Дејвид још није стигао. Пошто је ово ЕУ и хотел је ганц нов, сазидан над темељима римског колосеума, седели смо напоље на степеништу и пушили. Још је врућина али подношљива. Најзад, ево њега, здрави се са свима, оставља ствари у собу и идемо да се сретнемо са мојим другаром. Који се исто није појавио баш на време, али је кафана где ћемо се наћи ту иза угла. Кренемо, и успут приметим да неко има чудне пластичне патике, обликоване за сваки прст посебно. Мимоиђемо се а онда станем и окренем се, а исто учини и он (даблтејк, што кажу Амери). Познали смо се са оних ситних аватара на УАу, 96х96 пиксела али довољно. То је међу ретким местима где људи каче своје стварне фотке (осим једног Италијана, који је био окачио Бреда Пита, а после испало да и није много погрешио). Те смо тако седели код Грофа Дондукова, вечерали, локали пиво, а од бројних фотки већина је смућена, упркос блицу, јер је, ко зна зашто, еос40 терао дуге експозиције.

Опет сам цимер са Дејвидом, након пет година. Ујутро смо хтели да доручкујемо у хотелу, што је 3€ по глави, но њему је рецепционар рекао 10€, ошацовао га за луксузну верзију. Отишли смо до дама у собу, и клопали шта смо већ пазарили у Нишу, и тај изврсни пиротски качкаваљ, и месни путер из самоуслуге иза ћошка. Самоуслуга припада истом ланцу као и код нас Макси, име је друго али је лого као код Фуд Лајона (касније смо установили да је лого Делезов).

Онда таксијем до клинике. Водили нас у обилазак; морали смо да навучемо мантиле, навлаке за косу и обућу. Ништа за браду. Просторије су прави лавиринт, прво што сам питао кад смо завршили је било „како знате где су врата?“.

Једна докторица, млађа, плава, се баш нешто налазила често уз мене. И зачудо, скоро све сам разумео шта каже, а и већину осталих. Проблем је била главна сестра, говорила је пребрзо, то већ нисам никако разумео.

Презентација је прошла баш добро. И потрајала је, јер смо бар пола сата демонстрирали где све можемо да туримо ћирилицу. А онда је кренула баража питања око качења на ову или ону машину, имају тих уређаја доста. На крају нас је газдин син одвео у ресторан Нијагара, жалећи се успут како је све мање Бугара а све више Цигана, а они се ето труде да то мало поправе. Тамо смо се пробијали кроз подугачак ручак, отприлике двоструко већи од нормалног.

Клиника је, иначе, приватна, али нас није позвала та клиника, него њен део, отприлике половина, који се спрема да се издвоји у засебну клинику, негде крајем године, па кад крену самостално, онда ће да пазаре, да од првог дана имају софтвер. Главни доктор се, иначе, зове Малинов, а син Јавор, што је Дејвид некако протерао кроз преводилац па је мислио да је то нека зајебанција. Ал' светски је човек, већ се навикао да имена има разних.

Увече, узбрдо од хотела, поред народног позоришта, где је трг поплочан истом жутом циглом (ака керамитом), ма као код куће. Пиво баш добро, мада нису имали бољарку, али згодна келнерица рече да је калтенберг ама исти, из исте пиваре. Мирише на исти познат зачин (после чујем да је то чубар, ака ртањски чај, популаран овде). Дејвид је инсистирао да плати, мада је нама остало неколико десетина лева које нисмо имали на шта да потрошимо, јер смо ујутро планирали да бегамо кући. На крају их је откупио за 20$ (америчких).

Нисам више фоткао, јер сам фоткао целе недеље и напокон успео да напуним картицу (тада 8 гига). Пребацио сам их у Наново, и чак протурио кроз локалну копију мог скрипта за пребацивање, тако да имају датуме и времена, али немају ваљан префикс eos_ него су остале у img_nnnn формату, па често мислим да нису моје. А могао сам их скоро и оставити како су биле, јер сам следећи снимак начинио тек кад смо стигли кући.

Доручковали смо у неком брзождеру на оном тргу, седећи практично у парку, па отишли да се спакујемо. Дејвиду смо оставили литру лањске јабуке и литру ћалетове кајсије, и онда тутањ кући. Није нам се нигде стајало, само смо негде око Крагујевца попили кафу. Стигли у Београд око 13:30, оставили Лену и отишли кући. Јохана, Доналд и Црни су били јако мршави и срећни што нас виде. Отишли до Петерхида и набрали канту парадајза. Воћа нема ове године, казан нисмо ни износили.

Епилог путешествија је био да више нисмо чули ништа о Малинову, а Дејвид се јавио неколико дана касније (он је остао у Софији још неки дан, ваљда је и тамо уватио неку рибу, имам утисак да у сваком граду има по једну), кад је већ стигао у Торонто, само да јави да ракија благотворно делује, поправља расположење и „делује разблажитељски“ (a mellowing agent).

----

* тј пиротски качкаваљ и шта смо пазарили пића код Јовића, с тим што сам за пиће дао кутију Шкрби да остави код мог ћалета кад буде пролазио, да не шверцујем алкохол у Бугарску и назад. Што је било океј, тако је и урадио, но је једну флашу са нешто дреноваче стрпао у моју кутију. То смо касније пронашли, и пробали. Срањац, па не стављају се дрењине у добру ракију, него се неко зајебо, направио брљу, па се сад као вади. Два месеца касније зове Шкрба да пита за ту флашу, реко ту је, баш сам се питао откуд нам, кад хоћеш да ти вратим. Не не не немој да ми враћаш, само вежбам памћење, проверавам колико сам исклизнуо а колико умем да реконструишем.

Нисмо је ни пили. Ваљда смо је сипали у неки казан наредне године и препекли.

---

Спомиње се: Градивој Шкрбић (Шкрба), Дејвид Бертон, Доналд, еос40, Јелена Средљевић (Лена), Јохана, Наново, Невена Жаја (Нена), олдвејв, Петерхид, Риста Станчулов (Риле), саксо, УбикАгора, на енглеском