Пушио сам праву херцеговачку шкију, ферментисану и резану у Задру. Та не смрди. Знам, имао сам сведока. Колега један је морао да престане да пуши. Имао зајебану грипу, гору него што је мислио, па ајд и то. Кад је почело друго полугодиште, оживело му чуло мириса, као непушачу, па рече "сви ми смрде... осим тога што ти пушиш, то је једино још увек лепо".
Испало је да није требало да се враћа на посао. Умро је пре краја месеца. На сахрану је дошла практично цела зборница, и још доста колега из других школа. И породица и комшије, наравно.
Година и месец мора да су ови, јер се сећам да су иза њега, док ми оно говори, прозори на спрату и голе крошње иза њих - дакле нисмо у приземљу, као што смо били свих каснијих година. У то време смо још били у малој зборници изнад радионице. Осим ако ме сећање баш толико не ради. У ствари се сећам још неких ствари из тог полугодишта... али то је већ мај био.