(дан је приближан... знам да је отприлике средина месеца, уторак)(сад је тачан, нашао белешке)
Други дан мог другог курса у Новој Горици. Тема су мреже (између ваксова и других Декових машина, које је Искра Делта ваљала као свој производ). Шмугнуо сам до Љубљане, да се нађем са Миком Фишером и још једним типом. У белешкама сам нашао и да је "Богдан ускочио у последњем тренутку" - тако да је вероватно и он био, мада могу да замислим подједнако сцену и са њим и без њега. Обишли смо две мале софтверске фирме, д.о.о. Град и Микрохит. Занимљиво време за посету потоњем, пошто је сувласник и директор тамо био Јанез Јанша, тада и репортер за Младину, омладински часопис који је био некакав претходник (контра)револуције која је уследила. Објављивао је чланке о генералима и адмиралима и како се њима виле на мору зидају бесплатним војничким радом. Недељама су у сваком броју на задњој страни имали слику Станета Доланца, тада министра унутрашњих послова, где би наслов увек гласио "још ннн дана" - одбројавали су му до пензије. У броју који сам имао у рукама биле су две фотке - на горњој Стане излази из повелике мечке са дебелом цигаром у зубима, а на доњој у истој пози и са истом цигаром је Ал Капоне. Или беше Черчил, свеједно, неки олош.
Некако сам се срео са друштвом наспрам аутобуске, након што сам опет макао бурек (код оног Албанца од јесенас, добар бурек), па смо кренули да нађемо Микрохит. Није био далеко, не може ни бити, Љубљана је трипут мања од нашег града, стиснута у долини (али је у неком тренутку имала трипут више становништва). Нашли смо га у дворишту неке зграде у квадрат, у некаквој кућици преосталој од пре. Около шумарак, зелени се трава, уз дрвену плочу, прибијена троугластим лимовима, зечија кожа разапета да се суши. Згодно... и ту су ваљда, неприметно, почеле да ми долазе идеје. Прво, ни не морамо да имамо прави канцеларијски простор, можемо било где. Архитектонски, може било шта. Друго, бићемо сами себи шефови, ван било чије контроле, ван хијерархије осим ако је сами направимо (обистинило се: бар прве четири године је ДБА имао прилично хоризонталну структуру).
Изнутра је све изгледало прилично другачије од оног што сам навикао (мада се и нисам нагледао тога с чим бих поредио). Јанша није био ту, вероватно се крио од мурије или истраживао за следећи чланак.
У д.о.о. Граду је више личило на модеран канцеларијски амбијент, све сиво-плаво (у боји велике болнице Ребро у ваљда Загребу, и њеног близанца код нас у граду), разни писији, штампачи, скенери и шгјз, укључујући и доста модеран намештај, какав дотле још нисам видео. Причали смо цео сат, и о прилично техничким питањима а и о пословању. Најважнији део је био "не брините за муштерије, има их у ствари превише".
После тога смо шетали по граду и скрасили се у пицерији на обали Љубљанице. Свако по пицу и пар кригли. Узео сам вражју, на којој је било тридесетак фефероница. Сутрадан сам доживео свој први "други поздрав" односно "ватрени прстен". Кад размислим, није то ни пекло, то је била најава шуљева с којима ћу се патити десетак година касније.
У Горицу сам стигао на вечеру, пропустивши све курсеве за тај дан. Ово је било важније.