Коначно добих објаву (чудан назив за пропусницу, ал' војни језик је на своју страну) да идем мало кући. Само осам дана, или беше десет. Ни близу брзини и дужини како су она двојица Албанаца добили (обојица у првој тури, по 12 дана). Некако сам стигао у другу туру, сетили се и мене. Двојица су отишла дан пре мене, ја данас.
Скоро да сам кренуо из касарне, ал' ајде да не пропустим ручак, остао сам за толико. Онда сам отишао до кантине, то је између мензе и наше спаваоне, на пиво, или два. Два су ми била норма, био сам пун пара од фоткања, а осим пива друге разоноде баш и није било. Имао сам још доста сати форе, мој воз је полазио после 21:00 а било је тек 14:00 или ту негде. Лепо је бити ван касарне кад си војник, и кад имаш друштво. Кад си сам, не баш, сумњиво изгледаш тако сам, можеш да налетиш на ВП и шта ћеш ти тако далеко од железничке станице, а? Никад нисам упао у такву неприлику, али сам се наслушао прича, чак и из прве руке.
И тако пијем то пиво, у излазној униформи (тако се зове, шта ја ту могу), ципеле уместо чизама, без упртача, кад напољу крете нека фртутма. Имам објаву у џепу, технички сам без размештаја и штавише не могу да учествујем ни у чему. Један из вода упада, пита за поручника, "где је мали?" (тј. Елвир) "није ту - шта се то догађа?" "ма јеби га, узбуна" "ко је дигао?" "нико не зна, хаос тотални, нико не зна где треба да буде. Капетан каже откоманда на акумулаторску станицу, тамо нас онај поручник шаље у канал, то је распоред за откоманду, ми до канала, шаљу нас на игралиште... најбоље што можеш да урадиш, седи ту и завршавај то пиво" "разумем!". Те пређем на друго пиво док то прође. И брже је то прошло него моје пиво, и нико други није завиривао у кантину. Седели смо ту само ја и неки мајстори из радионице.
Пута кући се слабо сећам, понека слика. Неко у Перковићу, где се увек чека и свраћа до шанка, пита за фабрику каучука (у суседном селу код мене), хоће ли скоро производња. У возу, наравно, заглавим са још некима што иду на одсуство или с њега, нађе се пића...И онда у неким омладинским новинама видим фотке са неке свирке у Љубљани пре неки дан, и тамо фотка, бубњеве лупа онај бајаги пилот из нашег вода, октобарац (дакле дошао у војску три месеца после нас). Види њега... знам да је имао бенд, под неким левим именом, не ово... види види, знао сам да је врдалама, сасвим је могуће да је договорио да буде бајаги на стражи а да шмугне за викенд и одсвира једно вече. С друге стране, ја сам тад био на стражи, није он, ваљда бих знао. Две недеље касније сам га питао како му је то успело. Каже није, то му је брат, јако личе.
Негде изјутра сам стигао и кући.
п.с. Његов брат бубњар је умро неколико година касније, фаце овекивечене на неколико омота албума и по видео клиповима (такође и у једном другом бенду нешто касније). Он је пак отишао са другаром на Нови Зеланд да мало среде психу и хемију, да исперу из себе шта су већ имали, и даље се звижди (в. Кућни), не знам шта је било после.