[Мој блог, објављен сутрадан, о данас]
Кинеско ђубре, II део
Јуче смо трипут наишли на кинеско ђубре. Ког, у ствари, има две врсте - класично ђубре које наручи велика корпорација или почетници са запада, жељни брзе лове а рачунају да и кад отпусте своје раднике неће остати без муштерија (чак и ако сви остали ураде то исто, па радник са платом бива реткост попут змијског папка). Они преселе погон у ПРЦ, снизе трошкове и квалитет, срачунају век трајања производа на таман толико да глупа муштерија, кад то цркне, помисли да је ионако било време да купи ново.
Друга врста је оно што уваљују сами Кинези, било кроз своју државну мрежу породичних дућана (или су под уговором са државом), или кроз месну малопродају. Колико видим, понајчешће је ово прво. Око доњег краја главне улице је читава кинеска четврт, са шест или седам њихових дућана, где највећи заузима бившу фабрику мрежа.
Јучерашњи пазар је почео куповином нове рачне за комплет који сам купио за 15€ пре пар година. Садржи две рачне и тридесетак наглавака, и у оној мањој је пукао механизам. Први пут то видим - пре 20 година сам имао немачки комплет, па кинески пре десет (то у САД, тад и тамо је и ђубре било боље), то се није кварило. Е ово је сад тип 2, судећи по ружној, лоше изливеној пластичној кутији. Купим нову, кошта 4,5€. Рече дућанџија да су те баш добре, а кад сам му описао шта замењујем, рече да су те никакве.
Док смо ишли до кола, жени зине ципела. Распарао се шав. Ето, још кинеског ђубрета. Те ципеле имају једва годину. Сетила се још неколико пари које су издржале по месец или два, да не спомињем моје папуче за десет дана. Одосмо да купујемо обућу.
У два дућана нађемо обућу произведену у Србији. У осталима су имали помодне ствари очигледно сфушерене од јефтиног - лепљено где би се очекивао конац, вештачка кожа, и двадесетак бајаги чувених имена на зидовима, ниједно на српском. За већину никад чуо нисам, све нешто што се појави и то неко онда продаје, све фолирајући се да је неко име, и још као треба да те срамота што не знаш за то. Рекао бих да имају укупно једног добављача.
Дућан првог домаћег произвођача није имао наше бројеве, од модела који су нам се свидели. Одемо до другог и, драгичка, одлични су. Први пар што сам нашао је отприлике као оно што сам осам година носио у САД, сама кожа, чврсто шивено (после видим на кутији да су то ХТЗ ципеле, заштитне радне - баш ме брига, свиђају ми се). Госпоја купила два пара, одлично изгледају, исто сама кожа. Тј кожно лице, ђон је од стамене пластике.
А онда сам купио дактилографску столицу. Већ сам имао једну, није издржала. Точкови се убадају у матице заварене у петокраки оквир, који није довољно дебео, то је само лим. Бар три су се разварила, и осовине точкова више нису усправне. То је коштало испод 45€ и трајало је ни две године. Сад сам узео једну за 100€, једину што је имала подесива доручја. За последњих десет година то нам је ваљда шеста таква столица у породици (јесмо гикови, скоро сви), рекао бих да спада у вишу класу кинеског ђубрета. Петокрака је од дебеле пластике, какву користе у колима; тапацирунг је од тканине, не од вештачке коже (од које се ознојим на додир чак и зими).
Што ме подсећа на неке комаде одеће које сам нашао у раном издању кинеског породичног дућана, раних деведесетих. То је био квалитет - трајало је годинама, штеп чврст, нигде се није опарало, ткање често и јако, чак су и цибзари трајали, нису главили.
Наравоученије? Није до Кинеза. Такав нам се капитализам сад продаје. Понекад се гура квалитет само док се не уђе на тржиште. Углавном се гура смеће, јер оптичка варка јефтине робе доноси већи профит. А за онај 1% љубитеља квалитета, увек постоји виша класа ђубрета.
Проблем смо ми, ликови попут мене, што мислим да алат, обућа и намештај не би требало да буду потрошна роба.
На осталим фронтовима, данас сам написао StatCounter.prg, да пратим посету на sGradlj.com, према статистикама које добијам од СтатБројача. Тек седам година касније (види 20-X-2019.) ћу сконтати да имају АПИ и да могу испотиха да аутоматски зовер сервер да добијем стање, и не морам да ручно освежавам страну и уписујем стање.