Стигао ујутро у Сплит. Диван дан, осим што ми је последњи у цивилу, до даљњег. Нашао капетанију, купио карту за брод до Виса. Није Вис најближе веће острво до поморске границе, то је Ластово. И данас може на Панорамију да се види колико је тунела прокопано кроз њега, цели бродови могу да уђу. Бићу везиста, телеграфиста, што ће значити да би требало да проводим више времена у учионици над тастером, него напољу са пијуком. Пијук је за линијаше, пољске телефонисте који упрте моталицу са 200м жице па одмотавају и намотавају, а понекад и укопавају.
На броду сам, уз пиво, срео типа ког треба да знам али се никад нисмо срели. Релативно познат фотограф из Новог Сада, виђао сам му фотке по каталозима, зна за ДЦ-99, и отпевао ми је
литл мала из Обреноваца / воча дуин крај моји оваца /шо им пушћаш, море, ролинстоунз / кад мај оуце воле онли шедоуз
Цивилство се завршава у вишкој луци. Десетар нас поздравља на риви и води нас ван села, негде у брда. Успевам да одобровољим берберина да сам се већ довољно ошишао и да изведе само пар покрета нуларицом, реда ради. Пакујемо цивилку у оне јастучнице, навлачимо униформе. Добијамо пун курац ствари, једва носимо у спаваоницу, помажу нам. Први оброк, наравно, војнички пасуљ, то не мош зајебати а није ни лош. Јео сам горе у студентској мензи. Да забележимо да сам имао 74 киле.
Стара војска покушава да преплаши гуштере (јер им још вири цивилни реп а и боја одговара), али мене некако заобилазе јер сам старији. Већина је око 19 година, мени је 26. Кревет није лош - вунени душеци у три дела, какви се користе по болницама, на таквима сам спавао кад сам ишао са обдаништем у Доброту, а и на екскурзији у шестом разреду. Бирам горњи, да не морам да чучим и пресамићујем се кад га спремам ујутро.
Једини тип вецеа што има овде је чучавац. Видео двојицу како педаљ дугачким четкама рибају под у ходнику, онај од камених плоча. Не тесани камен, него она гробарска ризла пресована у плоче и везана кречом. Хјој...