Трећа година како правим распоред, овог пута са мном смену дели Ђоле.
Доста сам рано научио, ту у машинској где сам радио, да кад звони телефон у зборници и неко тражи колегу који би требало да је ту а није, никад не реци "није ту". Каже се "мора да је у другом крилу, мислим да сам га спазио малочас негде". Јер можда жена зове.
Имао сам лика који је радио у две школе, и мислио сам да као распореџија знам кад је ко у мојој смени а кад другде... што је нарочито важило за те специјалне половњаке. Али не, овај нас је све надиграо. Претпоставио сам, по мађарском имену и нагласку, да је из Чурде, што је око 8км или 30 минута пешака-бусом-пешака. Изманеврисао је и мене и колегу из електро школе да му тако сабијемо распоред, да је од понедељка до среде радио обе смене, а у четвртак би био готов у 9:35, у петак ништа. У четвртак би он отпешачио до куће - не бих ни знао да станује на три ћошка до обе школе, да га случајно нисам видео како отвара капију - узео пасош, сео у кола и отишао у Будимпешту код швалерке на продужени викенд, стизао је тамо касније поподне, враћао би се недељом предвече. И тако целе године. Три дана ради, један дан на друму, три дана слатког живота.
Пред крај године се прича сложила и све се саставило. Онда сам почео да му наплаћујем услуге које сам му чинио - кад год је неком требало поправити очигледну брљотку у распореду, ако би ишло на уштрб овог лика, нисам га ништа ни питао, кварио сам му без пардона. До тог доба се већ био помирио са женом, баталио швалерку, и сад му је чак и одговарало да и петком иде на посао.
Ђоле је прозвао све који су у његовом распореду да напишу своје жеље - кад да имају слободно кад не - и да му оставе поред шаховске табле. Позвао сам и ја своје, оставите код моје ташне.