Старији колега из машинске, прави расејани математичар. Причало се да је успео да заборави жену у Београду. Пазарили шта су имали, он сео у кола и кренуо кући, и тек кад је прешао Дунав сетио се да је није покупио. Или кад дође колима на посао, једном годишње можда, јер живи на пет ћошкова од школе (одмах до Терезе), и врати се пешке, јер је скроз заборавио да је отишао колима. И онда пријави да су му кола украдена.
Држао је у свом ормарићу увек боцу лозе, али је пијуцкао из шољице за кафу, коју је држао поред шаховске табле, на најдаљем крају дугог стола у зборници. Било му је забавно кад је у зборници био и Богдан, па би за сваки одмор испробавали шаховске проблеме. Богдан би стајао код распореда часова, на једном крају зборнице, и диктирао му проблем, а овај би то на другом крају анализирао и покушавао да реши. „Е, не ваља ти проблем, ако црни одигра...“. „Вараш се, у том случају бели игра топом на ге шест и јебе му матер“.
Кад би обојица водили ђаке на екскурзију, обавезно би били цимери, па кад попију колико попију, легну и онда играју шах из главе, у мраку.
Скроз различито од шаха какав се играо у 13. фебруару, где би био ред да на крају године додељују црни појас.