Датум нагађам по томе што смо смели да излазимо четвртком и недељом. Сад кад сам знао да ћу ићи кући, сишао сам (са Моркецом, наравно) да купим авионску карту. Уз сву лову што сам дигао на фоткама, питао сам се шта то да понесем кући. Она рече да купим Горани нешто да обује, што сам нашао на пијаци, нешто као опанчиће, више сувенир, иако је до туристичке сезоне било још далеко и сувенирџије се још нису скупиле у већем броју. Купио сам четири албума, што одавно нисам (а ваљда нисам ни касније) - троструки живи Азрин, "Равно до дна", од Идола "Одбрану и последње дане", Ленонову "Обријану рибу" (звучи боље у преводу :), и не знам шта је било четврто, можда Џони Мичел. То сам после однео кући.
Неком другом приликом ме убедио да идемо на концерт Парног ваљка - наследнике некадашње Групе 220 (где је некад почео и Драго Млинарец), од које су можда остала двојица. Мислио сам да сам мало матор за концерте, а нарочито ми се није ишло у униформи, косило се са неколико мојих начела. Али био је упоран па сам попустио.
И било је добро. Момци су рокали, и било ми је лепо, и шанк је радио и шетао сам пивску криглу гемишта. Носио сам, наравно, кесу са шкијом, и десило се да сам имао неколико папирића двоструке дужине, није добро расечено, па сам за шанком завио једну лонгплејку. Била је скоро бесконачна, нисам је ни довршио и онда цео сат нисам запалио.
Наравно, пијанство је испарило док смо изашли на брдски друм. Док смо стигли до врха, алкохол нам је пао на нулу.