Дошла тројица са телевизије и донели јунећи бут, да стоји код нас у замрзивачу, и 20 литара доброг црног вина, да им причувамо док не дођу да ураде пренос за "Игре без граница". Нису остали дуго, нешто су се смркли кад су видели заставника уместо неког од наших водника. Изгледа да се знају од раније, и још нису једни другима заборавили.
Бут нисмо ни пипнули, а за вино смо се постарали. Нестало је за две вечери. Онда је следеће вече газда послао кампањолу да скокне до водниковог таста, да се канистер напуни. Три дана касније, још једно пуњење, које овог пута нисмо дирали, чували га за велики дан.
Ту негде смо Моркец и ја опет отишли у град, можда да купимо још материјала за фотографију, и наравно сели у сутон на терасу на риви да попијемо пар гемишта. Касније сам препознао да је то иста она тераса где сам се сликао као клинац, последња фотка на чланку за август 1959..
Седимо тако и пијуцкамо, лепо време, дивота. И одједном од суседног стола чујем познат глас. Шта који курац, кога ја па познајем у Шибенику, све и да је неко из наше касарне, тамо је слабо ко остао од познатих, сви су ту били на обуци па после разаслати којекуд. Погледам одакле долази глас, јесте нека војска ал' не знам никога.
И онда укапирам. Гледам, и кад је тај поново проговорио, само кажем „Вуловићу, ти ли си?“. Онда и он позна мој глас. Јер пет месеци смо се редовно чули, кад год смо били истовремено дежурни, преко телефона. Он је био у пријемној станици, негде у долини иза брда, и од њих до нас, предајне станице, је била развучена телефонска линија. Они су одржавали везу са суседним постајама. Једна би требало да је била негде на Козјаку, код Сплита, друга негде на врх Велебита, и можда понека на острвима. Ми бисмо само укључивали примопредајнике. Зашто је то тако организовано, да центар везе буде завучен негде у буџак а емисиона техника на вр брда изиграва метеоролошку станицу, враг ће га знати, војска и логика...
Нисмо се нешто много разговарали, званично ионако не треба да се познајемо, ма ни да знамо где је ко, по истој тој логици. Пар реченица, „чујемо се сутра“ и окренули се свако свом друштву и пићу. Ово је био прототип таквих сусрета, касније ће их бити више, да се уживо сретнем са неким кога већ одавно знам а први пут се видимо.