Понео сам своју плочу и пицабоце, са већ уредно налепљеним бројевима одељења (црвено трећи разред, плаво четврти, а нови програм "директног позивног образовања" (или како се већ звао експериментални програм, којим је враћена ВК трогодишња стручна школа) зелено, па смо их звали мали зелени, онако као ванземаљце. Узео сам њен жути бицикл и држао плочу равно на корману, а о леву руку окачио торбу са кесом са пицабоцама.
Стигао сам код Ђолета, сео наспрам њега, раширио папире и рупичасту таблу са своје стране стола, он је насуо лозе и тражио мој списак жеља. Свој је већ држао у руци. Извадио сам списак из торбе и дао му. Згужвао је све заједно и бацио у корпу за отпатке, крај стола. На мој забезекнути поглед је рекао, полако и сталожено, "Пази, нема то никакве сврхе. Штагод да урадиш, колико год добро или лоше то било, једна трећина ће мислити да су добили тачно оно што су тражили, једна трећина ће гунђати недељу две па ће се навићи, само немој после много да им мењаш. Остали неће никад бити задовољни, па све и да урадиш тачно како су хтели, ко им јебе матер. Те је тај списак жеља без везе а резултат увек исти."
То ми је била лекција од старијег колеге, и у ствари се слагала са мојим двогодишњим искуством. И ту сам смислио стратегију. Коме се не свиђа, доведем га пред чаршав (тополошки истоветан мојој табли, осим што су уместо чепова у рупама називи одељења исписани у ћелијама - не називи предмета, само ко у које одељење иде). Почнем да шпартам очима по чаршаву горе-доле и лево-десно, тражим решење. Скоро минут. И онда кажем "не видим како да ти помогнем осим да покварим бар тројици... ал' нешто нисам у форми данас, можда постоји варијанта. Ако је видиш пре мене јави па онда што да не". На шта би се колега јавио следећи одмор са "види, сасвим једноставно, ова моја два преместиш у уторак на 4. и 5. час а вратиш овоме овамо". "Видео сам то, ал' не може јер он тог дана ради другу смену... види да се мењаш с неким другим".
Нико није дошао са трећим предлогом, а тек понеко са другим. Последња линија одбране је била моја дупла рупа у петак - имао бих прва два часа, па добрих сто минута паузе, па пети и шести. Очигледно нисам намештао себи, штавише обећавао сам пиће сваком ко успе да ми нађе варијанту да затрпам ту рупу.
Осим што сам намештао, и то двојако. Прво, као одбрану. Друго, као паузу пред викенд. Купио бих Нин, Политику и локални лист, и прочитао их полако и натенане. Двапут сам се чак јавио да скувам кафу пре великог одмора, што је таман у сред тог мог прозора (еуфемизам за рупу). То су кувале ове што предају српски, било их је бар пет тог дана, и једна је долазила час раније да скува кафу (занимљиво, у 13. фебруару су кувале спремачице... ваљда овде нису имали поверења у квалитет). Лонац је био огроман, од две литре (40 шоља) и питао сам колико кафе да ставим. Рецепт гласи "узмеш ову кесу од 200г и уштинеш ћошак, онда пустиш остатак у лонац кад проври". Аха... норматив је 5 г по кафи, шта је ово... ма, сипам свих 200г. И гле, најзад сам у зборници попио добру кафу, довољно јаку (мада је кафе било једва 10% више него иначе). Никад нисам добио прилику да скувам трећи пут, чак је и ова опет почела да долази 40 минута раније да је скува. Видео сам да је бар десетак шољица после одмора остало покривено тацном, што је значило "не дирај, довршићу касније". Нису могли да је попију за 15 минута, била им је прејака.