01-XI-2008.
Дуго путовање до Андерса па онда до Блексбурга. Успели смо да се нађемо са агентуљом скоро на време; да сам стао да завиримо још једном у мапе (које сам одштампао претходно вече), стигли бисмо на време. Није битно, уватили смо, чак спустили цену са 30К$ на 20К$ без цењкања. Вероватно бисмо добили и за мање, продаје се већ пола године па ништа.
Агентуља је симпатична јужњачка госпоја, са све нагласцима и отезањем, ишармирали смо се узајамно уздуж и попреко.
Тј нисмо били сигурни да смо добили док сутрадан нисмо стигли кући, ал' звучало је као готов пазар, прича је ишла овако:
Она: па изнесите понуду, колико бисте дали за ово?
(она мени, на српском): да јој понудимо двадесет пет хиљада па ако хоће, хоће
Ја, агентуљи: ако бисмо кренули да се цењкамо од 20 кила, где бисмо се нашли
Она (нисам ни завршио реченицу, него већ код 20): прихватила би... Пу, што нисам кренуо од петнаест.
Кућа је хаос - изграђена 1930. и ти зидови још држе, и нарочито претекли комади намештаја. Шта је додавано касније, или поправљано, делује урађено јефтино и лоше. Под у великој соби је извађен да би се укопали тунели за климу... а и то преко курца, па батаљено. На спрату, доста јефтиних покушаја да се пицне, ал' кров никад није до краја поправљен.
Види се у зиду лево како је првобитни патос био целу стопу изнад овог. Когод да је ово кренуо да укопава, хтео је да просторија добије на висини.
Купатило је на спрату, и изгледа да је радило догод је било воде и струје у кући. И ту има кича за омањи музеј, али овај држач за клозет папир, са уграђеним радиом, је шампион. Коме ли је то само пало на ум да направи, и какви су то ликови који то купе... Питам се и да ли има свој довод струје, или пре срања треба проверити батерије.
Онда у Блексбург, да посетимо Ленино друштво. Делили смо јабуке које смо купили успут (купили смо и ПРАВИ парадајз, пола бушела), као да смо дилери. Шетали около с њима, уживали у последњим фронцлама лета.
Вечерали у студентској трпезарији - менза је менза је менза, нема везе што су боје најзад не сиве него баш живахне, мирис и дух су исти. Како год да се решава кување за много људи на истом месту и да не кошта много, резултат испадне менза.
Универзитет Вирџинија Тех (управо онај где је претходне године била пуцњава, 16. априла) је прави амерички, онако по конфигурацији и здањима. Све је то новоградња, Блексбург је у ствари једна припиздина, у широкој долини између два огранка Апалачија (ака Алапача :), где ничег другог ни нема, практично цело насеље га опслужује. Ту је широка ливада у средини, а около здања, све новоградња. И онда, у правом америчком стилу, то све обложено плочицама од камена, споља грубо урађеног, да изгледа као да је све од камена. Наравно, довољно је посматрати било коју од тих фасада пола минута да се примети да је све то лажњак - да је пре свега немогуће од самог камена направити равну греду изнад прозора па тако двеста петсто пута, да ни не помињем како је свуда камен дебео око два цола, дакле очигледно је обложено каменом, не зидано њим.
Ал' то је Америка, имитација пролази свуда.
Спомиње се: 21-XI-2008., Андерсвил, Јелена Средљевић (Лена), на енглеском