20-VI-2003.
Велика селидба. Ујутро сам се одвезао до Јухола у центру и узео камион. Онда је испало да немају приколицу, а ја немам возача за Королу, па сам је оставио тамо а одвезао се камионом кући. Повео Лену да ми прави друштво и чита мапу, па правац Буртон по приколицу. Мапа није била најјаснија, гугао их још није имао, ово је ваљда од Мапквеста или Јахуа, више текст него мапа, а није била ни прецизна, па смо прошли кроз Буртон, што је значило да смо зашли у брда. Ту почиње нагиб, одатле Апалачи. Те смо се спустили у село с брдске стране, узаним и веома зајебано кривудавим путем, и онда је испало да је Јухол с равне стране села, могли смо сићи пре села и да ни не видимо брда. Лена се престравила од оних пар минута вожње као по Далмацији. Мени ништа страшно, јесам камион ал' имам серво, само полако. Лоша мапа нас је коштала двадесетак минута.
Стигли смо кући око подне и кренули да се пакујемо. Повремено је падала киша, и то добра, па смо правили пуш паузе или јели нешто, а кад стане брзо носили ствари у камион.
У неком тренутку закључимо да нам се не носи она половина великог кауча од Рика Нетера - гломазан, тежак, мекан и неудобан. Такође сточић, неудобни футон и полице за књиге што је донео Берт, све офуцано или непотребно.
Па сам отишао до рецепције и питао шта ако оставимо неки комад намештаја. Послали су човека да погледа, каже скинуће нам четрдесет долара са депозита. Важи, продато. Ово је трајало додатних двадесет минута.
Већ помало уморни, ипак смо стрпали све у камион за сат и нешто, па у град да натоваримо кола на приколицу. Тамо нам је један притегао точкове стезном траком, и онда правац море. Ручали смо у Сабвеју на 205. миљи, одмах иза Ричмонда, имали су сендвич са ћуфтама у парадајз сосу, одлично. И онда гази педалу, идемо даље. Нисмо свраћали у град да видимо девојке, јер ем се приближава шпиц у петак поподне, ем нема шансе да се било како паркирам са камионом и приколицом у сред града. Ни са обилазницом се нисмо баш усрећили, завршавали су неку петљу па су се три траке из нашег правца свеле на једну.
А мрвица је лепо грицкала шта је имала у шерпици, ваљда смо јој набрали још траве тамо где смо ручали.
Пошто је петак поподне, мост-тунел је био штогод закрчен и возило се миц по миц*. Стигли смо на циљ у 17:20, и наравно то што смо звали да најавимо да ћемо мало каснити није значило ништа - рецепција затворена, нигде никог. Нашли смо неке мајсторе који су имали калауз, али нису имали петљу да нам отворе, ко зна, да нисмо неки преваранти са лажним камионом и кривотвореним папирима па хоћемо да провалимо у празан стан. Чувају своје дупе. Ако ниси сигуран, не ради ништа.
Скинуо сам кола са приколице и онда, јој... Окренуо сам камион са приколицом на релативно узаном паркингу, што је подвиг којим се дичим :). Одвезао сам приколицу до Чоове гараже, што је најближа франшиза Јухола, да бар за њу не плаћам додатни дан.
Нашли смо мотел негде на Атлантској авенији, што је последња улица паралелна с ривом (по некој логици, следе Пацифичка па Балтичка). Није ни скупо, 70$ за ноћ, с обзиром на место. Нашли смо близу неки 7-11 и купили неке супе-у-чаши (и наравно изабрали нешто љуто, са лиметом и чилијем). То смо онда угрејали водом из бојлера, није било кувала за кафу. Славине су најчудније што сам видео, ручке у облику звезде, један крак двоструко дужи, а врхови баш оштри (!), а окрећу се у супротним смеровима, британски. Затвара се упоље, лева лево, десна десно. А ход је 90°, изгледа да су оне на куглицу, а не на навој и гумицу.
Пред терасом је језерце, ни метар од зида.
За промену, легао сам на десну страну кревета. Темељни зајеб - њене навике раде и викендом, па ме у сну згурала са кревета, она увек иде ка десној ивици. Нисам пао, пробудио сам се таман пред полетање и дочекао на све четири. Само сам обишао око кревета, легао и наставио да спавам. Ујутро је била веома збуњена :).
----
* више година касније сам установио да узрок тој спорој вожњи кроз тунел није никакав чукарац или радови на путу, него туристи. Сваког дана наиђе по пар њих који се усеру кад схвате да возе кроз тунел испод воде, и терају 25 миља на сат. Од половине септембра па до наредног јуна, кроз тунел се тера 50-60 миља на сат (80-100 км/ч).
Спомиње се: 04-XI-2005., гугао, Јелена Средљевић (Лена), мрвица, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Рик Нетер, ћуфте, на енглеском