Радили у Аваију преподне, а у Геменц стигли као и обично, у понедељак пред поноћ. На грани нисмо много чекали, више се чека у супротном смеру, јер Мађари навелико шверцују бензин. Обрну туру-две после вечере, а око 22-23:00 кад ми идемо тамо, већ су углавном готови за тај дан.
Почео сам да радим за МЕЦ - почетне ствари, артикли и остале матичне. Прометне ће бити зајебане, са седам или девет фаза кроз које свака кутија мора да прође од магацина до камиона. Провери ово, провери оно, ово одобрење, оно одобрење. Бар сам возио нову Опел Астру, у њој касета са Џетро Талом („Песме из шуме“).
Лик који нам је набацио тај посао је врдалама. Кад су Совјети кренули да одлазе, скоро нико није хтео да има ништа са њима, ма ни да призна да зна реч руски. Овај је, међутим, схватио да паре не смрде, па се дружио са последњим војницима, који су се само опијали, бајаги чували складишта и продавали свашта што им стиже од куће. Портабл телевизоре, дурбине, сатове, фотоапарате, ма свашта. Совјетска израда није врхунска али је робусна, траје сто година, оптика и механика су врло добре, и овај се лик добро омастио препродајући то разнима који су то хтели да имају али да их неко не види са Русима. А сад ће да узме проценат од ове апликације што пишем, и можда ће да заради на њој више од мене.
А онда је дошло и до необичне згоде. Јози и ја смо кренули са својим радним временом. Устали бисмо око једанаест, зајебавали се за тастатуром, уз хиљаду мува што су зујале програмерском собом. Кућа је стара сељачка, гонк наравно окренут на југ па још застакљен. Имао је и врата у авлију, где је кружио Ерик. То се преко лета усија, а мало прозорче у нашој соби је гледало код комшије и туда су улазиле муве. Једном сам потврдио рекорд малог кројача, седам једним ударцем, и то насумичним по Илешовом монитору. Насумичан замах кроз ваздух би обично средио само три. Подвиг и није био неки, то је био нормалан број, само сам се сетио да их пребројим.
Око 12-13:00 бисмо отишли да ручамо, или у кантину учитељске школе, или у ресторан Дома културе полиције (!) или неку кафано. Код мурије је било најбоље, али и подалеко, то је уз болницу. Некад смо ручали и у болници, ако нам Бела обезбеди бонове (касније их је набављао Илеш, јер је он писао апликацију да их штампа, ја сам му само урадио излаз на ласер у сировом PCL језику, и екрански календар).
После ручка бисмо почели да радуцкамо, обично неки ситниш. Онда после 17:00, кад сви остали оду (особље за од девет до пет, осим можда Михаљ и Вилмош) а ми прогласимо интерну забрану пушења интерно забрањеном ван радног времена, кренемо да радимо озбиљно, направимо паузу за вечеру око 20:00, некад чак и одемо на пиво, па онда пичи до ујутро, некад и до 4:00.
Овог јулског дана, можда средином месеца, одем преко да дремнем. Проверио сам да смо оставили откључано, па нисам понео никакве кључеве. За време моје дремке, дође Болди по нешто из своје собе, и чуди се што је откључано, па закључа све за сваки случај - и наша врата и наш излаз из гонка. Неколико минута касније пита за мене где сам. Каже Јози па код бабе, спава. Ма не, сад сам био тамо. А јеси баш видео празан кревет? Па... не баш...
Извукао сам се кроз прозорче што је из њихове собе гледало у гонк, а онда изашао у двориште кроз бабина врата, знао сам где држи кључ. Капија није проблем, сви знају где је кључ. Болди вероватно и даље мисли да сам нешто играо жмурке са њим. Кад ме видео, као да је видео духа.