14-VII-1968.: Пољска и назад

После Лођа смо свратили у Вроцлав, где смо обишли гробље црвеноармејаца, и сликали се тамо... Нигде живе душе, у Пољској смо и недеља је. Овде се бар виде и фића и Јанчијев шкодилак 1000МБ, са кровним носачима и свим еспапом горе. Требало је негде стрпати све те шаторе, душеке, ћебад. Ћале је развио неки свој штос како да то везује, ваљда неким методом још из војске. Имао је неко најлонско уже од 20 метара, па је то ишло тамо амо преко завежљаја, док тај не би био спакован као салама (мада саламу у мрежици нисам никад видео, ал' тако се казало, има ко јесте)(видео сам је можда тек осамдесетих). Никад се није десило да му та мушема, у коју је све то било замотано, негде ландара, или да му се неки чвор олабави.

До краја дана смо стигли у Варшаву, тј не сећам се да смо се још негде улогорили успут. Кампа се нешто ни не сећам, али град смо обишли поприлично. Један од познаника од прошле године, из Бралића, неко мудо у министарству саобраћаја, нас је водио да видимо и обиђемо доста тога, са објашњењима и коментарима, а ишли смо и код њих на вечеру. Стан је био поприлично отмен. Било је изгледа доброг пића, нешто се сећам да му се није свидела вотка виборова ("одабрана") него је изнео жуброву, коју смо касније ретко налазили, можда понекад у Румунији. За предјело је била некаква као паштета, од млевеног меса, или ситно сецканог па премешеног - али сировог. Са ко зна чим још. Обликовано као ролат, ал' вероватно хлађено у некаквој кадици тог облика па изврнуто, ивице глатке и равне, мазало се на хлеб (ражени?). Врло занимљиво, и мада се не сећам баш укуса, било је добро и радо бих то пробао поново.

Зграда у позадини је „Pałac kultury i nauki“ (палата културе и науке, с тим што смо се ми, наравно, зезали са палцем), коју нам је домаћин представио као ваљда најомраженије здање у граду. Има још седам истих таквих по Москви, све наредио Стаљин, а и ову им је увалио као некакав поклом (вероватно методом „бензин ваш, идеје наше“). Видели смо и стару четврт, наново изграђену након што је скроз порушена у рату. Нит је то нешто велико, нит личи на насеље, више онако музеј него град, све сувише чисто и уредно. Утисци су збркани.

Ове панталоне сам носио целим путем, и после кад сам видео како ми то стоји, баш ми се и није свидело. Оно, није да сам био неки фрајер, далеко је још до тога, али сам већ почињао мало да размишљам и о томе како изгледам. После оне епизоде са цвикерима, само ми је ово фалило. Крој је био оно, за да се носи са сакоом, широке у бутинама и, наравно, кад седнеш мораш да дигнеш ногавице јер се затегне преко колена. Ал' то ми је што ми је, нисам био задовољан овим, а био сам нешто насео на пропаганду о мутним типовима који носе фармерке, нећеш ваљда да си као они. Хммм... добро, нека овог засад. Бар је материјал био добар, лаган и лако се сушио („флеке пролазе кроз њега!“), а опет чврст. Истина, боје бетона ил' тако нешто...

У повратку свратили у Краков, прошетали по тргу. По ободу трга су нам сваки час прилазили и нудили одличан курс за доларе. Марке нико није спомињао. Онда смо стигли у Катовице, прошетали се тамо по том зимовалишту, у сред лета. Носио сам тренерицу из Прага, плаво белу, од чега ми се јакна још и свиђала, а кад сам после у школи развио фотке, нисам више био одушевљен чакширама, и навукао сам их можда још само пар пута, кад смо опет негде камповали па пада киша. Нисам тада капирао зашто, али биће да ми је призор цибзара у крај ногавице деловао одвратно, кварио ми линију, шта ли. Није ми ишло у имиџ. То ми је била једина тренерица у животу.

Продужили смо преко Словачке, са намером да заноћимо у Банској Бистрици. Но, стигли смо кад је већ био мрак, возило се споро јер смо прошли кроз добар пљусак, обишли целу варош и нисмо нашли место за спавање. На фићи је пукла гума, задња десна, баш кад смо били у некој уличици са старим двоспратницама. Ћале и Јанчи су се намучили док су из претрпаног гепека извукли резервни точак и дизалицу. Завртње су спуштали у плекану раткапну, што је звонило као блесаво, ал' нека их, ако ми не можемо да спавамо, нека и они мало осете. Преспавали смо у колима, како тако. Следећег опет преноћили у том Римском купатилу у Будиму, наспавали се сити.

Онда смо код куће распаковали шта смо све купили у Варшави - сточић, столице, душеке, плински шпорет - и одморили се људски. Набавка је готова, сутра идемо у Румунију, на Црно море. Треба да стигнемо за два дана.

Него, тај шпорет је испао посебна прича. Током наредних година је био основа летње кујне на сваком летовању, а пошто носи 2кг плина, издржао би петнаестак дана па на пуњење. На њему је био неки безвезни навој, нестандардни, па је ћалету неки мајстор направио адаптер, који се носио у џепу на свако пуњење, годинама. Напокон је неко направио црево са таквим адаптером на једном, и стандардним навојем на другом крају, па смо онда могли да га пунимо из обичне боце од 10кг, онако на гравитацију.

Спомиње се: Бралићи, Јанчи Гнајс, паштета, фића, фрајер, шкодилак, на енглеском