20-VII-1968.
Не можемо да нађемо клинове од шатора. Утонули у песак. Мамаја је изабрана да се ту гради летовалиште јер звучи као Мајами. Осим што нема пешчаних плажа - земља је плодна до на неколико метара од воде, а и то Црно море није тако слано, јер Дунав и руске реке убацују толико воде. На пет метара од обале расте кукуруз.
Па су тако градитељи Мамаје дошли на сјајну идеју да донесу песак са Дунава. Колоне камиона. И то не само плажу, него добрих 100м у ширину, и на томе камп. Песак нам је ушао у све. У све. Осим регуле, јер се нисмо ни усудили да је вадимо из кола.
Тако смо нашли где да се преселимо. Неки мештани су нам рекли да можемо у парк, код куглане. Куглана је била туристички центар за разоноду, са правом кугланом на струју, па би аутомат дизао чуњеве, флиперима, стоним фудбалом (ту сам се већ био уштосио, вежбао доста у камповима у Пешти и Варшави), и некаквим вибромасајем (што сам мислио да има везе са племеном Масаи, по наслову неког филма, а онда схватио да се ј у румунском изговара ж). Куглана се иначе звала „Bowling“, а пошто смо користили тамошњи веце, кад неко крене тамо, само каже „идем да се куглам“.
На фотци се лепо види како развијач није свуда једнако допро. Тамнија партија преко кеве је место где је емулзија дуже остала сува. Касније смо се извештили па филм напросто квасили пре развијања, да емулзија омекша и равномерно се изложи развијачу.
За два-три дана смо били окружени шаторима. Неки италијански студенти са фијатом 500, са кључићем за навијање накаченим страга, на поклопцу мотора. Четрдесет година касније сам то видео у Вирџинији, на Смарту. Поред нас су се нашли и двоје Букурештанаца, са универзитета - професори или научници, шта већ, очигледно ни са таквим положајем нису могли да се снађу боље него да кампују и то у парку. Исто су терали шкодилака. Наравно, нико од нас не зна румунски, па сам ја са оно енглеског био дежурни преводилац, мада је и кева успевала да убаци понеку реченицу, например да се дува како имам девојку (ал' оставила ме, што сам одмах и рекао).
Тад је био и један поган случај (вероватно последњи дан пре селидбе у парк). Ветар пре подне дува с пучине, а поподне обрне. Довољно је јак да одува било шта надувано, па ако лежиш на душеку, и спаднеш са њега (а умело је да буде таласа), држи одмах иначе ће да одлети. Сваки пут кад га талас дигне, подухвати га ветар, преврне га два три пута и спусти десетак метара даље.
Тако је Аранка изгубила свој. Јесте деловала размажена и склона наглим променама расположења, а сад сам схватио и зашто. Јанчи је дигао велику фрку око овог, називао је разним именима и правио сцену за сценом, никако да се издува. На крају је ћале прискочио и рекао да сам ја био крив, и дао наш резервни душек. Јанчи га је узео без речи и готово. Горчина је остала, и никад више нисмо путовали с њима.
Неким чудом, Илона се није много мешала. Покушала, знала да би испало још горе, повукла се.
Спомиње се: Аранка Гнајс, дежурни, Илона Гнајс, Јанчи Гнајс, регула, шкодилак, на енглеском