децембар 1978.
Једног викенда ове зиме је Театар Лево, дакле Вукотићева екипа са растибуђилизованим клејбезаблама, држао представу овде у позоришту. Наравно да смо знали за то и набавили карте на време, за прву представу у петак. Позориште је било дупке пуно, сва седишта су била заузета. Сала се орила од смеха.
Па су решили да понове представу, мада је у ствари нису понављали, сад су играли неке друге комаде. Клејбезабли има тридесетак, што значи отприлике три представе од по сат ипо - са паузама док се публика утиша - па су могли без проблема да изаберу скроз други садржај, те ми што смо дошли и друго вече нисмо видели ништа поновљено. Ако је у петак сала била пуна, у суботу је била препуњена. Ложе имају по четири седишта, сад су имале та четири и још по два-три места за стајање, а стајало се и око партера.
У недељу је тај рекорд надмашен - нико не зна колико је људи било у ложама, древна дрвенарија је јуначки положила испит оптерећења, пролаз око партера је био крцат, вероватно је понеко држао девојку у крилу, и још њих шездесеторо је седело по ивицама бине.
Док сам прекопавао по мрежи, нашао сам да је представа играна око 1500 пута. А ово им је била тек трећа сезона.
ДЦ-99 је позван, преко Народне технике, да организује течај фотографије за ђаке из Нигерије, који су тада похађали машинску. Пристали смо из чисте радозналости, а пошто сам знао енглески, са све терминологијом, мени је припала част да тај курс одржим. Радили смо то једно вече недељно, у самом клубу, највише у лабораторији. Имам доста фотки са њима. Један од њих је наводно некакав принц.
Ова просторија не припада клубу, ово је некаква учионица - види се по типичном намештају који је красио ама баш све образовне установе - где су се држала разна предавања. Тамна кутија са сулундаром у позадини је била нафтарица, и то неки бољи модел, ако се не варам „Алфа плам“ из Врања, о коју се баш нисмо нешто огрејали, јер није имало ни сврхе. Одржао сам то једно предавање у учионици, колико да их испипам колико знају и колико разумеју и да им изложим основне појмове. За тај један сат није ни вредело грејати, а не би ни успело - требало би да греје бар сат-два унапред да би се уопште осетило. А можда нисам тог дана ни имао кључ од клуба, а ово било отворено.
Сам клуб је био у неким мањим просторијама, у левом крилу, иза дућана који су гледали на Житни. Тј биле су укупно две собе, једна лабораторија а друга као клуб, где се седело и причало, пробирале фотке за изложбу. Народна техника исто више није била у центру, у згради контроле мера, него је била овде на спрату.
Било је једно време и да за први прекршај за воланом добијеш казнену меру похађања курса из саобраћаја, па или похађај или плати. Добијала се потврда о одслушаном течају. Ти курсеви су се држали баш у овој просторији. Да не би било тек тако сувопарно, имали су и образовне филмове, да бахате будале за воланом лепо виде како споља изгледа то што су они урадили. Пројектор је био доношен из мурије, ту одмах преко моста, или је стајао горе у Народној техници.
После је било „и колико су те казнили?“ - „ма ништа, пет сати биоскопа“. Ако се добро сећам, чак је и Арпи једном добио улазницу за те представе.
На фоткама за овај месец се види понајвише Слађин сестрић. Сестра јој се удала за неког типа у Београду, па кад дође са клинцем, наравно да ме зову да направим коју пишлу фотки, на радост деди и баби. Ту су и Ивкине ћерке, које сам исто тако сликао ранијих година, а сад и неколико пута са све овим бепчетом.
Код куће, пешес комада како она мери притисак мојима и баки. Вероватно смо се и картали пре или после тога. Пошто су испити крајем јануара, ваљда смо и бубали, а излазили смо два-три пута недељно. Али није лежало као пре. Већина старе банде је још била у Новом Саду или Београду или на одслужењу војног рока, или су већ и радили. Те смо углавном седели код мене. Не знам чиме смо то убијали време, ваљда смо доста разговарали.
Те једне вечери закључим да је време, па предложим да се венчамо, а она одмах пристане. Колико се сећам, ишли смо мојом улицом, таман да пређемо пругу. Време ледено, само се чека снег.
Поџапали смо се с мојима одмах. Они хоће велике сватове. Ми нећемо никакве - само уже друштво, ништа родбина, ништа комшије, само журка са доста пића и рокенрола. А ја, ништа од тога.
(... 19 речи...) Веридба заказана за средину јануара, можда баш 21., ко ће то знати, а венчање за март, на ћалетов рођендан. Још се трудимо да цицијашимо с календаром.
(... 63 речи...)
Отприлике из овог времена је и прича како је С. из ДЦ-99 добио наруџбину од чарапаре да нађе неку ногату рибу да је сфотка за рекламу, нешто велико и квалитетно. И нашао је, и повелике фотке тих ногу су ускоро красиле све њихове дућане. Нисам је знао, четири године млађа па још спортски тип, чак је била репрезентативка, напросто нисмо постојали у истим круговима, да није било тих фотки не бих ни знао да постоји. Требало је да иде на олимпијаду у Москву ал' затруднела. Јер се удала за Балашевића.
С. је, пак, стекао тако неку славу, ал' са њом није дошла и довољно добра лова, па је негде средином осамдесетих отишао за Канаду, са Станом и њеним мужем, исто ветеринаром. Они нису дуго издржали тамо, а он је остао.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), ДЦ-99, Иванка Томашић /Чардић/ (Ивка), МПСШЦ (машинска), Славица Тејин (Слађа), Стана Чопања, на енглеском