07-VIII-2005.
Враћам се од Шкрбе, након доручка и ручка и још пића.
Е, препознао сам ову улицу. Оно 1991. смо ту имали муштерију, на пола ћошка с десне стране. Тако смо се Шкрба и ја физички срели, што је ДБА имао муштерије у његовом комшилуку, нарочито болницу - кућа му је у улици иза ње.
Типичан пејзаж између тамо и овде
Боћа нас је одвезао до Оме, где су нас чекале (Питон је остао у Кикинди), па су онда они отишли да се сликају на последњој скели на Тиси.
Онда смо Лена и ја отишли до мојих, а дошла Слађа да ме види. Нешто јој је ојачао врат, и удебљала се штогод, у поређењу са последњим виђењем испред Бангроа. На штакама хода, још се није опоравила од саобраћајке. Може да ме баци под сто кад хоће, нисам се ни трудио да држим корак, она је увежбани алкос. Само смо причали. Сви њени тикови су остали, и гримасе, и што нема ноктију за грицкање, и став „ти наиван ја све знам“, још истија него пре.
Тад смо се последњи пут видели.
Ћале има миљеницу из комшилука, клинку звану Зана, једном ћу чути и име. Сматра је за четврту унуку. А слатка је и умиљата, што да не.
Пре спавања је кева кренула у вакелу типа како не знам ја шта се све догађа и ко је за шта крив, башка то што јој је снајка крива што смо отишли за Америку, башка поучна прича о Слађином деди, како ниједан од четири сина није хтео да га прими кад је занемоћао, и све је снашла лоша судбина. Пропуштао сам то на друго уво, овлаш јој повлађивао и чекао да заврши. Ових седам година, откако је бака умрла, кева није ни принети пређашњој себи, сва је нешто надурена и често злобна, мање се зеза а и то често са алузијама на... некако испадне да смо ми увек нешто криви. Овог пута зато што смо их напустили. Подсетио сам је на оно што сам рекао на одласку, „ви сте своје дете извели на пут, а ја имам троје, на мене је ред“.
(... 21 реч...)
Спомиње се: Бангро, Божидар Соколовић (Боћа), Градивој Шкрбић (Шкрба), ДБА, Зана, Јелена Средљевић (Лена), Ома, Питон, Славица Тејин (Слађа), на енглеском