24-XI-2013.
Селимо Лену. Одавно јој је јасно да се зајебала што је напустила претходни стан и прешла код ове. Цимерка је, срећом, у другој соби и често ни није ту, али... ма, сваки час има неке идеје око неког свог веб сајта које не уме да спроведе, а кад Лена не стигне или макар касни, или чак уради али није испало како је ова замишљала (а наравно, корисник никад не уме да каже тачно шта хоће, нема речник и не схвата колико се тога не подразумева), свеједно испада да је Лена крива, да ју је издала, да... ма, ћао, или изађи сама на крај са својим промашајима или нађи неког другог, не мораш на мени да се празниш.
Време је било таман шмрљаво новембарско, зграда... прави старобеоградски распад. Стајали смо са Нешом пред улазом, пушили и чекали да се спакује и дође са првом торбом, а онда смо то на смену донели доле.
До суседне зграде се пружа овај кров над стазом, сам бетон, рађен скроз у том стилу раних шездесетих, и добро стоји али лоше изгледа. Окапница је пропала, нова је или била од много горег материјала или није ни стављена, па киша подлива. И грађевинци некако нису рачунали на коров, ни да ће да се запати у било ком буџаку где се скупи макар кашичица прашине. А буџак се направио на сред среде, где су станари направили ограду, ваљда да спрече провалнике да прелазе туда.
Доња страна тог крова је распад. Све неке огромне мрље од воде, нема окапнице па вода подлива и налази одакле ће да капље.
Сваки час пролазе парови... инструктори са ученицима, ту је аутошкола. Није ни мени било лако да учим да возим у нашој гужви, ал' ово је стари Београд, овде мора да је још луђе. Сивило старих фасада (сивих од почетка, ово је тачно онај стил градње) није ништа веселије од сивила оних предратних преко пута, све је то произвео исти ментални склоп. Срећом, ово је Београд, и ауторе графита нико не дира. С једне стране су то делом навијачи, које нико не сме да дира јер никад не знаш с ким у власти су повезани, с друге стране је ту ова демократскија струја којој је јасно да овако боље изгледа, чак и уз неизбежне примесе националних паљевина, глупих надимака, симбола било чега на шта се те године ти клинци пале...
Буде и занимљивих радова, свакако изгледа боље него док је зид био празан. Овај пацов баш има фацу, и позу... Ова фотка је, наравно, скроз позирача. Све сам нешто гледао тог пацова па ми је пало на ум да се Го намести баш овако, њу није било тешко наговорити.
Док смо то све потрпали у кола, већ је одмакло поподне. Занимљива вожња - прво док сам се пробио до Устаничке, па док смо тамо нашли где да паркирамо сакса, па док смо ручали - нешто италијанско, дакле тесто са још нечим. Доста смо се фоткали, што на еос40, што на Горанин ЕОС6 (код Канона је тако, што мање цифара, то јача машина), са посебним предумишљајем да снимимо ону капу што носи она риба тамо назад, и ако може да се види како је то урађено и да ли би се дало поновити својеручно...
А онда подужа вожња преко Кошутњака, сад већ у сутон, поред Филмског града - скроз сам заборавио да је тако нешто постојало и, неким чудом, још постоји. Колико год да сваки талас урбанизма значи да се још нешто избетонира, ипак у сред града опстаје оволика шуметина. На Видиковцу смо били око 17:22.
Злија није био ту, ал' Лена је већ имала кључ. Срећом, станује у приземљу, па за пуш паузу само изађемо на терасицу. Није лош станчић, па ајде, нека их. Кући смо стигли пре пола осам.
Данас, редовни недељски ручак. Стенлију је рођендан, ал' он је у Сијетлу, а џемпер што му је Го исплела за поклон је добио преко скајпа. Неизречено „дођи по њега“.
Отишао по ћалета. Напунио ми је опет боцу кајсије (од свих сорти што имамо, ова је и даље првак, друга после дуње, које немамо), док сам му зазимљавао славине у гаражи и авлији. Наравно, овом другом је вентил у рупи у земљи, која је озидана али без пода, па надође земља одоздо и сваког новембра морам да је ископавам. Такође, нема кључ за то, а десетка коју увек носим у џепу не пасује. Сваки пут морам да одем по клешта.
Почео је да носи шајкачу са све кокардом... новорођени ројалиста или бар четнољуб. Аха, јесте, баш као што је био комуниста док је тај воз ишао. Пао је под свој утицај, ал' ајде, 84 му је, зарадио је право да изгледа као моравски сељак ако хоће.
Ручак одличан, кајсија одлична. Нашкљоцао се, нарочито какве фаце прави Неша док пије кокту.
После подне и после дремке одем у подрум да чистим котао. Овог пута бољом четком, тачног пречника (претходна је била преширока), длетом и мањим чекићем. Доња се врата и даље не затварају, што је главни узрок проблема, кроз процеп иде дим и кондензује се у катран и шљаку. Док сам завршио, било је већ касно да се заложи за данас, па смо укључили на струју. Сутра, кажу, снег.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), еос40, Илија Ћирилов (Злија), Јелена Средљевић (Лена), кокта, Ненад Бергер (Неша), саксо, Стенли Бергер, на енглеском