22-VII-1976.

Васа и Соња су нас рано ујутро одвезли до Копра, тако што смо устали негде у сред ноћи, ако смо и легали, па после одремали на паркингу у Копру док не крене аутобус. Лагана вожња, ем ноћу нема скоро никог, ем нисмо пратили обалу него ухватили средином копна. У неком тренутку неки стари дркави форд таунус 12М (сећа ли се неко тога?) покушава да претекне тристаћа узбрдо. Две старе канте, ниједан не може да извуче више од 60 кмч. Не може ни низбрдо. Мислили смо да хвата залет, ал' кад смо изашли у долину, неколико километара правог пута, он и даље вози упоредо са тристаћем, још који километар. Ту негде се одваја пут лево, и у траци за лево стоји фића, држи леви жмигавац и не мрда. Мора да се усрао кад је видео четири фара у ретровизору. Овај у таунусу само скрене у леву траку, и обојица обиђу фићу истовремено, један с леве други с десне стране. Ми смо били неких 500м иза, и овај се ваљда прибрао и отишао лево пре него што смо га стигли. Ова двојица наставе још километар упоредо, и онда овај у таунусу одустане. На преосталом километру равног Васа их ладно обиђе обојицу.

Нису понели пасоше па су се само мало мували по граду и вратили у Врсар. Ми смо ухватили локални бус и прешли грану. Италијани не ударају печат у пасош, али ударају наши (бар на излазу), па тако знам тачан датум. Трст није далеко иза гране, тако је договорено граничним уговором (1964? 47? Кад је била тршћанска криза?), да нама припадну околна села.

У том бусу смо видели Зденку Ковачичек (... 15 речи...), у неком тексасу, ишла ваљда да пазари крпице за сцену.

Није да смо имали много лове, а ни курс динара спрам лире није никад ваљао, па се нисмо нешто ни напазарили. Купили смо пар оних танких јакни што могу да се згужвају у шаку, касније названих куртонке, што нас је спасло кад је почела киша. Не сећам се да ли је још нешто вредело шверцовати, ал' не значи да није било. Јели смо шпагете негде у ресторану, са нешто меса што је испало да је дивљач, коштало подоста, значи још мање за пазар. За кафу смо укапирали да "a tavolo" значи "сервирано за столом" и да је подоста скупље, фала лепо.

Касније, кад смо се заморили од целодневне шетње, ајмо на пицу. Кад смо нашли, није било веће од две кабине, усправни грејач са плековима да се не охлади. Два комада исечена у квадрат, сервирана у парчету пак папира таман довољно великом да не умастиш руку, ал' је било јефтино. Све с ногу, на улици. Није најгора пица свих времена, ал' јесте најблесавија.

Близу Упима, док смо чекали бус, стојимо пред месаром/млекаром, и видимо да има комада доброг сира, нешто јефтинији него код нас, мора да је то од дотација ЕЗ, сир ем бољи ем јефтинији него код нас. Што да не, имали смо још понеку лиру... уђемо, пита нас месар колико, ма дај целу лопту. Метне он то на кантар, изађе кило и нешто, може, имамо за толико. Кад је одвалио износ, испало је безобразно много, заколутао сам очима и видео изнад његове главе окачен огроман говеђи бут, вероватно лажњак, декорација. Цене су, како је испало "per cento grammi", тј за цену по килограму допиши нулу. Дигли руке и отишли.

Негде сам се превеслао са часовним зонама. И Италија и СФРЈ су на централноевропском, али су они већ имали летње време, па сам изгледа кориговао у погрешном смеру. Кад смо стигли на станицу у Копар, таман смо срели чистачицу, завршила чишћење и закључава. Било је 23:00, сви су бусеви отишли.

Срећом, имали смо те беле јакне, а станица је била близу раскрснице, па смо дигли палчеве. Доста брзо смо устопирали. Каже тип да је дизајнер из Нове Горице, ради у Копру. Трст му дође успут, па тако двапут дневно пролази кроз Италију, па му често кажу да успут купи гајбу вискија, за репрезентацију. Понекад му узму по флашу, на име царине.

Оставио нас је у Порторожу, на пумпи, затвореној. Закључили смо да смо заслужили паузу, па смо попили по пиво у кафани поред. Чрно лашко, легло ко дупе на ношу. Скоро никог у кафани, само два типа са огромним џукцем негде око средине. Отишао сам да оточим док је она наручивала, па је било мало чудно, риба сама наручује две кригле, око поноћи... ал' појавио сам се за минут и ништа није било.

Наставили смо да стопирамо, ал' дуго нико да стане. Најзад један лик у фићи стане, да види има ли бензина. Нема, не ради пумпа. Већ је имао два путника, ал' смо се стисли некако. Наши ранчеви су били гломазни (ама шта смо то пазарили, било нам је буквално за вратом). Тип је брбљао, путници ћутали. Објашњавао је како он вози осамнаесточкаша за неку аустријску фирму, како сутра у ово доба може да буде било где у Европи, и док би то објашњавао, окренуо би се скроз назад према нама, а фића је шеврдао отприлике 15 степени у минуту. Нисмо могли да вичемо "пази кривина!" јер не треба нервирати возача ни одвлачити му пажњу, него "па јеботе колико кривина су направили овде" или "јеботе опет кривина, није то могло правије?". Он би онда цимнуо волан за један прав угао на супротну страну, па би се фића исправио, прешао полако на другу страну пута, па опет. Волан је имао бар 30 степени луфта.

Тражили смо бензин. Свраћали у Ровињ, па у Пореч, нема. Светлело му црвено од почетка. Кад смо стигли над Врсар, пита нас има ли пумпа у Врсару. Има, рекох, али Врсар је упола мањи од Ровиња, мислим да затварају још у 20:00, не исплати се. А у себи се мислим, овај пијани идиот би се скркао на првој од оних пресамићених кривина кроз оне тесне сокаке. То што бус стигне до доле је свакодневно чудо, уз само сантиметар-два између фасаде и огледала. Те смо се искрцали и одмах запалили, да смиримо живце. Преживесмо ово.

Нисмо ни завршили цигарете, кад стаје други фића. Мислили смо да је опет овај, али не... то је тип који ради ноћну смену на пумпи у Врсару, иде на посао.

Испричао нам је да је да је била олуја, још гора од претходне. У Поречу је ветар заукавао канте за смеће низ сокак и лупао их о јахте, једном разбио оба мотора и оплату. Прешли смо тих 300м од центра до кампа, па још 100м кроз камп, све гледајући како још поправљају шаторе, исправљају шипке, везују канапе, затежу крила... и све гледамо около хоћемо ли спазити негде свој шатор, или ћемо ујутро да га тражимо чамцем.

Али не, био је на месту, ништа му не фали, ни чвор одрешен.

---

Спомиње се: 19-IX-2014., Васа Шанчев, Соња, тристаћ, фића, на енглеском