19-IX-2014.
Јуче пробна тура конверзије за опет неку од белгијских великих клиника. Јан пита јел' може то да трчи код њега на серверу, и да пробам да упоредим брзину тамо и код себе. За ону другу белгијску клинику, на серверу трајало 17 минута, код мене 12, није тај сервер ни тако лош... кад се узме у обзир да у Змајчеку држим процесор од пре 4 године.
За нешто друго, могуће да је била она клиника у Јоханесбургу, пишем нешто што ће да користи џејсн, видим да сам тог дана чачкао нешто у претварачу џејсна у објекте, од Рика Строла, био ваљда неги багчић. Предвече, са Дејвидом о томе како стојимо са Емпуријом, реко имам тамо земљака Македонца, па сам брзо и без проблема наместио демо базу за њих, да могу да се играју до миле воље.
Поподне смо стигли и да исфугујемо плочице у соби, тако да имамо бар једну резервну просторију. План је да они буду у жутој соби, нас двоје да задржимо плаву.
У 22:29 се Нина јавила на скајп, каже први лет им је каснио пола сата, па су само протрчали кроз ИАД и онда правац веце. Раји се баш свидело трчање по аеродрому, ал' кад треба негде да се чека, онда хоће да иде кући.
Ујутро се јави Нина на скајп, каже доручковали су и чекају следећи лет.
На аеродрому смо били већ око 11, и штогод се начекали. Као и обично, излазе последњи, не знам како успевају да никад не буду међу првима.
Те смо се тако упознали са својим трећим унучетом. Виолета је баш слатка и буца, набивена, ножице пуне, сва заокругљена, и прави двеста фаца на сат. Већ то прво поподне сам нашкљоцао гомилу, и све ми се чини да сам могао још.
Раја је лепо порастао, и баш је дечкић. Наравно да има фарбу, то су ти гени, два сата на сунцу и већ поцрни.
Поподне причао са Суезом, док су гости спавали. Последња верзија скајпа ми је тотално сјебала поставке за микрофон, користи некакав трећи микрофон који немам... или бар како је подешено за њега. Изгубио је појачање микрофонског сигнала, па док сам нашао где се то подешава, након толико година, јебо Малог меканог, сваки час нека ажуришка раздеси нешто што сам давно подесио, па сад ајде сети се где то беше, а често и не вреди ни да се сетим, јер су испремештали. Било је доста лоше и док скајп и пенџери нису били из исте фирме, сад откако јесу много је горе.
Увече чантрали са Гораном и Нешом. Он већ учи да црта на таблету.
Сутрадан смо увалили Ендеру велику мајицу са „29. дана пива“. Дошла Лена па смо приредили прави ручак, са све супом, похованим, сосом од печурака, пиреом. Учинило нам се, па смо решили и да проверимо тај утисак, и да, Лена је сад и званично виша и од Нине.
Тастатура на мојој нокли се већ довољно офуцала да се отрла фарба са највиших делова тастера у горњем реду. И даље могу да се прочитају, али само зато што имају по два симбола, а рупа кроз коју пробија светло је између њих.
Двајспрвог смо сви заједно отишли у Спрингфилд. Колико видим, досад нисмо ни долазили ту, напросто не подносим те сиве коцке, ал' ајде, најбоље место одакле се сива коцка не види је тачно испред ње, гледаш у све остало. Седели испред, на тераси, Раја вежбао да дува у упаљач, Виолета сложила још хиљаду фаца, нафоткао се онолико, а и за време шетње до тамо и назад. Имају лашко чрно пиво, с којим се нисмо срели још од 22-VII-1976., ал га нисмо ни заборавили - и гле, још увек је добро.
Спомиње се: 22-VII-1976., Виолета, Горана Средљевић (Го), Дејвид Бертон, Емпyрија, Ендер Аквила, Змајчек, Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Мајкрософт (Мали мекани), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), нокла, Рју (Раја), Спрингфилд, Суез Лима, на енглеском