26-VII-1978.
Повратак с мора, са краћим свраћањем до Трста у повратку, пазара ради. Ишли с мојима, оставили шаторе у Анкарану. Незгодно би било да терамо шкодилака преко гране, онако натовареног и са приколицом, посебно кроз ону гужву. Без, може. Арпи и његов другар су се вратили возом два-три дана раније.
Разменио сам преостале рубље за лире на грани, и за те паре купио слушке, најзад неке праве. Трајале су годинама. Курс на грани није био неки, али у граду можда ни не примају рубље, а коштало ме оне једне танке фармерке, што сам купио лане а продао у Кијеву. Ово ми је био трећи и последњи излет у Трст. У ствари не, ишли смо двапут.
Наранџасти печати су румунски, црни су наши, Италијани не печате.
Сад ми није јасно како смо то спавали ако смо шатор послали кући. А нешто јесмо послали кући, али шта? Хммм... остаће мистерија.
Ечи, Шаки, Жива и још један отишли на летовање, нечијом бубом. Од клопе понели сноп чајне кобасице и стотинак барених јаја. Вратили се пре неки дан, па нам је Ечи потанко причао редом, и ко се напио и онда течно говорио... Запамћена изјава: „пети дан сам мислио да смо потрошили све могуће вицеве који се могу направити са кобајом и јајима, ал' јок, тог дана направе пет нових, а онда их крене карта“.
Иначе, никад нико није јео ту кобасицу са чајем. Ваљда се зато тако и зове.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Ендре Фелбаб (Ечи), Живко Равајловић (Жива), Шаки, шкодилак, на енглеском