Опет у Темишвар.
Пошто смо прошле године нас двоје оборили ивичњак, сад је дошло време да се и људски избетонира навоз. Мислим да смо само правили квадрате од бетона, 50х50цм, па ћемо од тога поређати две стазе. Аа нам се то не би распадало, решимо да убацимо некакво гвожђе за арматуру. Одемо на отпад, јер баш за толико не морамо да купујемо ново, и нађемо којечега, таман довољно а и практично џабе. Осим што смо се испрљали, можда не толико по одећи, али руке... било ми гадно да ухватим волан. Ал' ајде, отле дотле, северна капија кланице је на 150 метара од отпадове капије, ћале тамо ради, знају га сви, да оперемо руке код портира.
Портир, неки дибидус Босанчерос, чим ме видео крене са „је ли, шефе, јел' ти ово син ил ћерка“. Одбрусим му „нисам ја она женска с брадом него њена сестра“. Срао је још нешто ал' то се доста брзо завршило. Наравно, у року од сутрадан је пола фабрике знало како изгледам.
Не сећам се да ли сам у септембарском року нешто положио, вероватно ништа.