Темишвар. Сад смо ваљда водили и Мирета и Бају да се и они снабдеју. Опет смо напунили шкодилака до врха, са нокширом одозго, па је требало изманеврисати да све то стане и да некако затворимо хаубу. Као и обично, тешко смо изашли са паркинга, румунски цариници смо мислили да смо тоталне дилеје што шверцујемо нокшир итд итд. Чудо једно колико нам је тих ноша требало - једна код куће, једна да има код Оме, па онда из неког разлога и још по једна, па онда за пријатеље...
Ишли смо петком јер ми је такав био распоред часова. Понедељком бих имао свих шест часова пре подне у Перлезу, и још четири поподне у 13. фебруару. Уторком нека четири поподне, у среду опет још шест плус три, и преостала два-три у четвртак поподне. Испало је да сва три одељења којима предајем раде праксу петком, тако да нисам имао шта да радим цео дан. Истина, једном сам их, као разредни, обишао на пракси у фабрици шешира, где су она тројица бар радила оно за шта се спремају, а остали или додавали материјал, или секли траке за појасеве за кола (усијаном жицом), а био је и случај да је једној девојци упала рука у машину. Ништа страшно, ни посекотина, само мало нагњечена и срце у петама, па сам ишао у село да је обиђем. Ау... још постоје таква места, оно кућа скроз од набоја, таванице ниске, земљани под, свињац какав је био пре сто година, музеј. Чак нешто горе него што је било код мог деде пре 20 година. Ајде, девојко, заврши ово и извуци се из тога.
У Перлезу сам већ држао и писмени, и приметио трагове преписивања, просто тако што се иста грешка преносила из клупе у клупу. Подразумева се некако да се преписује од оног ко нешто зна, али је претпоставка погрешна, он је најчешће само бржи. Па се препише његова будалаштина и проследи даље. Зато сам почео да бележим где је ко седео, делом и зато да попамтим имена. Наредне године сам већ учио да их заборављам, пошто бих ретко гледао иста лица две године заредом. Другим делом, зато да лакше похватам ко је од кога преписао - па бих скинуо бодове и примаоцу (није твоје!) и даваоцу (дао си, вишак ти је!). Врхунац је био на другом писменом, кад сам дао кеца типу који би иначе поштено зарадио двојку (таквих је било око 20%), али нећу да награђујем глупост. Заборавио је индиго у вежбанци.
Ту је тачно она мантра из старог Мед магазина, "ако хоћеш да урадиш нешто што не треба, уради га како треба или немој никако", дошла на своје.
После сам схватио и зашто треба бити непопустљив. Свака поклоњена двојка је увреда и у ствари шамар оном ко ју је поштено зарадио. Испадне будала.
Након писменог, према календару/плану рада, који сам морао да испишем и предам 13. фебруару још септембра, дође родитељски, што сам и одржао. Јој раскорака... Гледају ме бело, оно „...а шта ће овај брадати омладинац да буде нашој деци разредни“. А не знам шта очекују од мене, па ајде да их питам, и то је ваљда једино ваљало, нешто сам сазнао из целе те представе. Мислили су да сам нека власт, па да им доведем децу у ред, кад сам већ професор. Ама, људи, деца су вам пунолетна, који још нису, сад ће. Одрасли људи, одговорни за своје поступке. Ако заврше годину, одлично, биће техничари. Ако не, није смак света, имају диплому из трећег разреда, могу да иду да раде, имају занимање.
При свему томе нисам приметио једног у претпоследњем реду, који се завукао иза нечијих леђа и правио кад мртав кад невидљив, које прво упали. Онај портир од 09-IX-1978.. И опет је, током наредног дана, пола фабрике знало за случај. Истина, овог пута није сам раструбио, ал' се поверио неком јарану па је тај онда. Целе наредне недеље га је зајебавао ко је стигао. Тип кога си пре две године зајебавао је сад разредни твојој ћерци...
То се, наравно, никако није одразило на њу. Нек јој је отац и идиот, она није он, штавише показује све знаке да ће да израсте у нормалну особу.