11-XI-1978.
Темишвар. Немам појма шта и зашто, редовна тура, набавка. То нам је она даља самоуслуга. Код њих је субота нормалан радни дан, што нам савршено одговара.
Ту негде смо се нешто договарали око тог Бајиног филма, и хтели нешто да свратимо код неког Цветка Бакалуце, исто члана ДЦ-99. Због фаце ме је вазда подсећао на сер Оливера из Алана Форда. Становао је сам у делу неке старе куће у строгом центру, али у једној од споредних улица. Бавио се и рекламном фотографијом, није био баш аматер, ал' ни у клубу нисмо имали неку политику да не примамо професионалце - ти професионалци, месни фотографи, су имали своје радње, фоткали венчања, развијали слике с летовања и углавном сматрали да им је клуб нелојална конкуренција и нису хтели ни да причају с нама, осим један што нас је испсовао кад је био пијан.
Но, Цветко је био друга врста професионалца, није био месни сликер који ће да изретушира било коју бабу да изгледа десет година млађа и да јој се цакле очи, није имао радњу, него је ваљда уплаћивао себи доприносе као слободни уметник, и тако ваљда успевао да наплати то што ради.
Наишли смо до њега једно јутро, била је баш добра магла, ал' га нисмо затекли код куће. Тако је то, већина нас нема телефоне, па сваки час потрошимо по пола сата да одемо негде да пољубимо врата. Оставили смо му цедуљу. Његова авлија је баш живописна, зидови од набоја су кречени земљаном бојом вероватно двадесет пута досад, и сваки пут би избила влага и стресла са зида неколико слојева, како где. Нисам одолео, сад откако смо се уштосили са развијањем колор негатива и фотки, напросто сам морао ово да шкљоцнем.
Овако нешто ни Роршах лично не би умео да наслика, ма ни у уљу.
А онда сам морао и ово, јер се наместило баш ту где сам сео да напишем цедуљу. Паучина се била ухватила у горњем оквиру ограде, и на њој се кондензовала роса. Ово се не пропушта, него се одшрафљује објектив, окреће наопачке, приручна техника за макро фотографију, што радим откако имам Практику, и шкљоц. Није лоше испало на папиру, али овако искенирано и са контрастом извученим онако како сам га онда замишљао, најзад испада како сам хтео.
Већ према тој цедуљи је испао договор да се једно вече нађемо код њега. Били смо нас двоје, Баја, и још двојица-тројица из клуба (Зоран, Горан, Влада... бемлига). Цветкова риба је нека кошаркашица, висока плава и јака, игра за комбинат, није баш двометрашица ал' тако делује. Не сећам се да сам од ње чуо ишта, а вала никад више се нисмо ни видели. Од пића не знам шта је било, нешто жестоко свакако, а фазон дана је био тут гут, нови производ месне пиваре. Јечмени слад, не баш до краја преврео, нема још алкохола. Нешто као младо вино али на тему пива. Било занимљиво, а убрзо се испоставило да је одлично за коктел, може да се меша са било чим жестоким, под условом да то нема вишка свог мириса.
Цветко нам је показао како ради двоструки преобратни поступак, тј ради са слајдова на папир. Папир је специјални, Цибахромов, а развијачи су отров живи, то ни не сме у канализацију док се не неутралише неком хемикалијом која иде у пакету с њима. Фотке, међутим, испадају феноменално, да не поверујеш да из кућне лабораторије може да изађе тако нешто. Професионалац, јебига. Цела та парада кошта папрено, ал' он то добро наплати, рекламна фотографија је скуп и исплатив спорт, ко се озбиљно бави тим.
Спомиње се: Алан Форд, ДЦ-99, Јаблан Шканата (Баја), комбинат, практика, на енглеском