Комбинат је био већа фирма, која се састојала од више предузећа - фабрика, имања, рудника, трговина, било чега - што је чинило једно веће предузеће. У граду смо имали један чувен (прехрамбени) и два мања (текстилни и металски). Овај је почео од шећеране, после су додали скробару, Лебарпром, млекару, уљару, фабрику сточне хране, кожару, кланицу, кафилерију, трговину (где је кева радила, у једном делу, пре него што је ушло у комбинат), ерц, пивару (20 година старију од Гинисове), транспортну фирму, хладњачу, фабрику лекова, козметике, интерну банку...
Кад је кренуло масовно уништавање индустрије деведесетих и касније, распуштен је јер је донет закон по ком комбинати не могу да постоје. Поједине фабрике су приватизоване продајом мутним ликовима, који су по правилу били на положају да одлуче да фирма узме кредит, они те паре туре у џеп, фирма не враћа дуг дакле лоше стоји дакле продаје се за будзашто, а гле они имају паре. Већ 2012 пивара више не прави пиво; шећерана би требало да почне да прави кукурузну меласу (коју је правила скробара ал' не ради ни она) па се од тога одустало него су око 2018 правили гориву сачму од сламе па је после пукла и та фирма, сад ништа. Одавно није произведена ниједна кобасица, флаша кукурузног уља или пива... приватизација фабрике лекова се вуче по судовима већ десетак година. Млекару су купили Французи, млин и пекару неки леви ланац, козметика се као враћа након скоро 20 година паузе, уљару купили Хрвати и то не од радника него од претходног директора, који се дуго судио са породицама мртвих душа, чије је деонице макао. Умро неосуђен.
Слично је прошао и текстилни комбинат: фабрика тепиха је зарасла у коров, у фабрици доњег веша је кинеска робна кућа, у земљи више нема ниједне фабрике шешира, направљена је нова "фабрика" чарапа која само препакује балиране чарапе које стигну.