29-III-1979.
У Кијеву смо били у истом хотелу где је и ћале пре седам година. Кад смо видели колико рубаља још нисмо потрошили, кренули смо и пазарили штагод нађемо - резервни телефон за Оми, блинкере за њеног оца, два шпила малих карата (па сам одређао који впас на сточићу у соби), два шпила нормалних, неку лепу црну металну кутију, полуаутоматски (не скроз идиотматик) фотоапарат Вилија М (прозван одмах Вилијам), прецизну вагицу за фото лабораторију, велико пакло шибица, нешто парфема и козметике за кеву. У дјути фри шопу један бокс Голоаза.
Док смо чекали бус до аеродрома, улазили неки мештани, као фол таксисти или су знали вратара - и пазарили чизме које је један имао на ногама. Овај не би да се растаје од чизама, а и како ће бос, и шта ће му рубље. Добио је довољно долара и још су скокнули таксијем да му купе ципеле, које су стигле у последњем тренутку.
Моји су нас чекали на аеродрому, авион је овог пута стигао на време. Кофери, ти жућкасти, наравно исти они румунски из 1976.
Њен отац је дошао да нас обиђе, па смо му предали блинкере и телефон. Онда смо га одвезли кући, јер намерно није дошао бициклом ("мој мЕрцедес"), поздравили се са Омом, уштекали јој телефон. Сад има један у предсобљу, где иначе седи цело лето. И Сквики (куче, име мазнуто из Алана Форда, где је заморац... ал' баш је личио, док је био ситан) се обрадовао што нас види.
Спомиње се: Алан Форд, вПас, Ома, Сквики, на енглеском