Шверц тура до Сегедина. Мајице, сир, салама.
Пољопривредни сајам у Новом Саду је био ваљда средином месеца. Оно, нисмо ми никаква пољопривредна фирма, ми смо Стоуров ерц, али Радоја је нашао добар изговор, тамо излажу и Искра Делта и други виђенији „произвођачи“ рачунара, па је одвео мене и још двоје програмера да то погледамо.
То је био део његове политике, да ако већ не може да нам избоксује бољу плату, да нам бар намакне понеку привилегију да се не осећамо тако усрано, да смо нешто. Сајам као сајам, исти као и увек, видели смо и нешто од свега тога, ништа нарочито, ал' смо бар били негде, заједно и не за терминалом. Е, кад је дошло време за ручак, испадне да сам једино ја новосадски ђак, они сви студирали у Београду. Дакле, ја се питам у коју ћемо кафану.
Наравно, Борсалино, друго ни не знам. Ту се у ствари видело, већ по томе што знам само једну кафану а њима то није било ништа чудно, да смо сво четворо из средње до слабије стојећих породица, да на студијама нисмо имали пара за провод. Једини изузетак што знамо је Радојин цимер, поповски син, који је исто лоше стајао, осим кад је сеоска слава, е онда би био пун пара наредних недељу две.
Истина, у Борсалину имају само пасуљ, ал' добар је. И буде добар, нико се није жалио. Обичај куће је био да у време ручка и вечере на сваком столу буде чаша са водом, и у чаши три љуте паприке, светлозелене. Радоја и колегиница се нису машали, колега и ја вала јесмо. Појео сам је целу, он одустао на пола. Каже та твоја мора да је била мање љута. Добро, кажем, видећемо сутра. Понесем ту трећу.
Сутра, за доручак сам опет ишао на пијацу код Трпане, по ћевапе или шта је већ ко хтео. Ону паприку пресечемо уздуж, па једну половину узме он, другу ја. Изгурао је до две трећине, ја до краја. Он је платио доручак. Бар нисмо морали да се раскусуравамо око ситниша.
А тај ситниш је умео да буде компликован, јер никад нисам имао довољно у џепу да платим све па да после само уберем од сваког колико је чије коштало, него су се прилагали неки округли износи унапред, и после уместо да све то бацимо на папир и завршимо простим кусуром или доплатом (што смо и урадили пар пута, кад ништа друго није радило), све смо некако покушавали да нађемо неке скраћенице и само компликовали ствари. Било је речено и „јебо ти нас, четири математичара за столом, већ другу кафу пијемо и још нисмо раскусурали доручак“.