Скокнули до Сегедина. Ваљда је ово тај један пут кад смо повели Ому. Нисмо се нешто напазарили, можда нешто из самоуслуге и неке мајице на пијаци. Бар сам колико-толико освежио памћење што се тиче месне географије, мада нисмо ни до центра стигли, пијаца је с ове стране. Ал' затребаће ускоро.
ДБА је још увек био у Дому омладине. Рад на Водичу је полако напредовао. Неколико новинара је писало чланке, и то са супротних крајева некакве њихове лепезе. С једне стране, Душанка Оморишки, млада девојка из ту неког села, због које је Болди починио један од својих незаборавних гафова. На другом крају, Мирослав Дравић, "легенда банатског радија", који је прича за себе. Око средине, Благоје Вармештер, тада вероватно још увек студент или фришко дипломирао. И још неки.
Око тог гафа... једног дана смо завршили нешто касно, можда чак око 18:00. У дућану Душанка, Болди и ја. Каже он да бисмо могли да попијемо нешто. Ајд' може, дуг је био дан, бициклом сам. Он испали своје редовно "никад ми није шкодило, а сад ми прија", отвори флашу вињака и наспе мени и себи. Скроз заборави на њу, а она почне да се накашљава. Он укапира и крене "јао извини, скроз сам сметнуо с ума, навикао сам да даме које долазе код нас...", а шта сад да каже, да не пију? Не, него да се извади, "...пију из флаше.".
Вармештер је после био нестао са хоризонта, а онда је, чујем, био професор у гимназији па после и директор.
Драва је, рекох, посебна прича. Један од оних који све познају и о сваком све знају, што новинарима некако и иде у опис посла. С тим што се новембра уписао у СПС а није смео ником да каже. Дошао онда једном тако у ДБА, донео ваљда неке текстове, и прозове га Милка са "ди си, еспеесовац!". Било му је видно непријатно, вадио се немушто, нешто типа јесте учланио сам се али није то она странка какву ви замишљате, изнутра је то нешто сасвим друго. Аха, па да - кад ме је негде на пролеће ухватио да му урадим у Вентури неки школски лист од четири стране (са све рекламом неке фирме, значи канула је ту нека лова), дочекао ме у просторијама неке јебачке трговачке фирме, некаквог АнгеМангеПреса у згради комитета. Зграду је присвојио СПС (и изгубио је тек двадесет и кусур година касније), користио ју је за џабе, простор издавао за неке ситне паре својим фирмама, тј фирмама у власништву виђенијих чланова, као што је била и ова, за коју ме никад није занимало да сазнам чија је.
Намучио сам се једно поподне, Вентура на неком килавом 286 и то верзија за Пенџерије, много слабија од оне под ГЕМом, и за то је требало да добијем 200 марака, које нисам добио никад. Уместо да ми плати, почео је да ме избегава, шмугне кад ме види или напрасно пређе на другу страну улице. Што је трајало неке две ипо године, док није заборавио. Ал' нисам заборавио ја.
А онда једном стоји он негде на штрафти и прича са неке две рибе, и спази ме. У тренутку ваљда ошацује да ће му порасти нумера код њих ако ме заустави да попричамо, јер сам изгледао живописно - брада подужа, косу опет пустио, а не звучим неписмено, па ми махне, поздравимо се, помери се да ме укључи у круг са ове две и створи утисак да смо бог зна какви пајтоси. Истим другарским тоном га потапшем по рамену "Де си Драво, кућо стара, како иде... а оно немој да бринеш, све је у реду, за оних двеста марона што си ми дужан од пре две године, нема проблема, људи смо, кад будеш могао, нема журбе...". Хтео си рекламу, ето ти рекламе.
После тога мислим да га више нисам ни видео.