Ово је датум у пасошу, кад смо се то враћали. Међутим трећи је субота, значи да смо се начекали на грани. Обично смо полазили кући пред крај радног времена - паковали би смо се већ од 16, до 18 завршили и пазар и на грани били око 19:15 или ту негде. Значи да смо чекали бар пет сати.
Једном се било десило да се ред није померао сат ипо. После смо чули шта је било - нека телевизија из Белог Манастира (што је ваљда у Хрватској, тада у Крајини) је пустила неку порњаву, и све четири екипе (царина и мурија, са обе стране гране) су прекинуле посао да то одгледају. Шверцери бензина су у ствари донели вест, један се напросто одшетао до рампе, можда је успео и да кроз прозор мало завири и сконта шта се догађа. Док се враћао, довикивао се са осталима из екипе. "Шта се догађа?" "Идемо!" "Куда?" "Кући!".
Та екипа је била добро уходана. Нека риба, можда жена једног од њих би дежурала на можда 500м од прелаза, са приколицом закаченом за кола (сећам се и таблица њених, толико пута смо је видели). На приколици су била бурад са бензином, и вероватно нека електрична пумпа, да би се кола брзо напунила и поново стала у ред. Свакако је циљ био да буду бржи тако, јер најближа бензинска пумпа је била на десетак километара од прелаза а и на њој се чекало. Некад би чак остављали напуњена кола поред пута, да преноће ту, па би ујутро дошли а кола већ паркирана близу, дакле добитак, има мање да чека.
С наше стране су ту профитирала два најближа села, Бачки Брег и Колут; Бездан је већ био мало даље па се није исплатило да се вози чак до њих. Сваки шверцер је вероватно имао свог јатака, који је имао спремну залиху буради и марака. Обртало се ту добро, богатили су се на обе стране. Добар део прича о том прелазу и околини потиче, углавном, од Илеша, а нешто и од једне муштерије у Бездану. Понекад бисмо ишли и преко Келебије, на Суботицу, а понекад и преко Хоргоша, али без свраћања у Сегедин, јер је много краће бочним путем од Морахалома право ка прелазу - 12км уместо 34. За Келебију знам причу (од њега, наравно) да контролор, који спроводи санкције, седи у ладовини и одједном му стиже картон пива, ладног, са упутством да пази да се пиво не угреје... тј да не мрда док траје пиво. За то време са мађарске стране локомотива гура нека четири вагона и онда треба да прикочи па да их превуче на други колосек, али ах баш се десило да нису прикачени, па локомотива стане а вагони на инерцију оду на нашу страну, где их већ дочека ко треба и истовари бурад с бензином. Онај контролор је таман отворио треће пиво.
За неки пар села између Бездана и Келебије, био је дупли цревовод - са мађарске стране се препумпавао бензин, са наше ракија. Или случај кад цело село догура бурад на брежуљак и пусти их да се котрљају преко границе... Уосталом, сличне приче смо чули и са доњег тока Дунава, око Милановца, кад по ноћи са неког украјинског брода само падају бурићи у реку. Има таман довољно ваздуха у њима да не могу да потону. То су биле славне шверцерске године.