10-IX-1994.
Опет на посао.
Мада ми ту нешто не штима - ево скениране давалачке књижице, са датумом од два дана касније. Ово је последњи пут у старој књижици, а у новој је било можда једном, а и изгубио сам је. Овај други датум, што се слабије види, би требало да је 02-IX-1996.. Ако се уопште тачно сећам, отишао сам бициклом.
Добра ствар са одељењем за трансфузију је што су добро расположени - раде са здравима. Долазе им даваоци и труднице. Нису надркани као особље у болници у Геменцу.
Биће да смо на посао отишли увече, као и обично.
Деветог сам опет нешто чачкао око catal6.prg, верзија 5.8 више нема све тастере дефинисане са хватачима, него има једну петљу у којој чека тастер, много је стабилније тако.
Шеснаестог, петак, Јози решио оно са порукама и осталим стринговима које треба преводити у unosc.prg, аналогно решењу које смо већ имали другде (у opisfmm4?) - променљиве са префиксом с_, дефинисане за текући језик, негде при врху кода. Лако да се нађе, лако да се дода превод за још неки језик ако треба.
Него, Болдијев старији син. Ако сам ја морао две-три вечери претпрошле године да не будем код куће да се не бих затекао као добровољац негде у РСК, он је вала био момак за војску и могао је ладно да заглави било где на западним границама а можда и западније од тога, свашта се догађало. Да би се то избегло, Болди га упише у гимназију у Мађарској, и то скроз горе на северу, у Естергому, и то у католичку гимназију са интернатом. Они у ствари и нису католици, него протестанти (бар је његов ћале био), а и то тек да се зове. Мада, венчали су се код жупника, из неких својих разлога, прекршивши притом двадесетак правила обеју верзија хришћанства, ал' Ћира не бира, дај како било само да пише да смо имали промет.
Тако смо једно вече прешпартали Мађарску од средине до крајњег севера, да Болди оде да обиђе сина. То је нама било додатних 7-8 сати, ал' ајде ово једном. Тако сам бацио поглед и на Словачку, види се преко реке (или је, хм, тада још била Чехословачка?), оњушио мало и атмосферу те стране земље зване католички интернат док смо чекали, само десетак минута, да се њему заврши кошарка. Чудно, оно осећаш омладину свуд око себе али све некако пригушено, тише него и у војсци... После смо прошетали мало по центру, трг је на вр брега па је, јелда, видик, а наравно да је на тргу натркечена огромантна катедрала - мора то, преко су протестанти, нема лоше рекламе - а за обнову нечега у њој су се у плеканим кадама чвариле греде од ваљда стогодишњих стабала, у некаквом зелењичавом раствору.
После нам је за вечером, у некој кафани, причао како их јебу са историјом, мохачку битку морају да знају не само по војсковођама и која је јединица где била, него ко је шта командовао у колико сати.
Не знам колико је година прошло док није поново могао да се појави код куће.
Спомиње се: 02-IX-1996., catal6.prg, unosc.prg, Болдижар Барваи (Болди), Геменц, Јошка Апро (Јози), на енглеском