Последњи пут да сам дао крв а да ми пише у књижици (мислим да је било још једном али, ако сам добио другу књижицу, затурио сам је). Ово би требало да је отприлике 24. пут, јер оно двапут у Новом Саду није уписано овде, или је тако нека збрка.
Овог пута смо ми (тј Аваи) ожичавали нову болницу, КАТ5 мрежа. Имао сам нека посла у конструкционом бироу, нова верзија БолДока. Брзо сам био готов, па сам отишао до недовршене главне зграде да видим како иде нашем инжењеру. Без много расправе ми је дао сноп УТП кабла, он упртио други, па смо то однели на спрат, а онда је он кренуо то да удева у каналице... све скупа неких шест водова смо провукли док он није рекао да смо отприлике готови за данас. Онда се спаковао и рекао да је малко гладан. Сложим се и кажем да га водим на сендвиче у једну од старих зграда, у подрум. Одвео сам га на трансфузију, да дамо крв. Он је сав пребледео, па маслинасто позеленео, па плавозеленео, па се вратио на бледо и рекао да не подноси иглу. ОК, чекај да ја завршим па се враћамо у фирму, океј?
Још једном је пребледео кад је видео како лежим на оном, са цевком у вени а крв капље у кесу. Али се после другог сендвича опоравио. На трансфузији праве одличне сендвиче.
Ту негде ми је Го једног дана само уручила цеде од Џетро Тала, не неки њихов албум него оно, дбестов, чак ни избор песама није био лош, и рекла „а ти види на шта ћемо да га пуштамо“. Татино дете, тачно зна најкраћу заобилазну путању...
Наравно, у року од месец-два сам се постарао да имам звучну картицу и цеде јединицу. Све у власништву Аваија, наравно, тако се опорезује само једном и још се води као трошак, а да је био мој био би плаћен из плате и туда опорезован, што као порез што као доприноси за социјално и којешта, са шездесетак одсто.
Звучнике сам олешио са старог тракаша, и убацио их у провидне пластичне кутије за замрзивач. Бранко ми је залемио бананице на телефонске парице, и вози.
Проблем се појавио наредне године, кад смо почели да купујемо цедеове на улици, углавном од Лобиног кума, песника овдашњег, имао је тезгицу на главном сокаку, а после и од тадашњег Гораниног дечка, који је имао и праву радњу, некакав ћепенак, у наставку главног сокака, око 300м од Житног ка нама.
Проблем је што је био почео да прескаче. Не као грамофон, него би прорадиле тамо неке рутине за допуну недостајуће информације из претходних десетак секунди, скрпио би нешто све држећи ритам, то би се некако сналазило док је могло, а онда би се вратило на последњи добар комад - на почетак песме или, у случају Муди Блуза („Легенда о бенду“, исто дебестов, са пар новијих песама), на једанаесту песму. Или би главио на једанаестој па би се вратио на девету. Лена рече „твој рачунар има душу... пушта песму коју воли“. То „има душу“ је из цуга ушло у Кућни.
Знао сам да нам цеде јединице нису прва лига, све је то шверц комерц, ко зна одакле, нема везе шта пише на кутији, па сам гунђао и враћао, КомпуВиз ми је пет пута мењао јединицу... све док ми коначно није синуло да можда и не мора да значи да свих шест не ваљају, можда је грешка до дискова, нарочито што се увек фрља на истом месту, иако је већ пета јединица. Тек се онда сазнало да су сви ти дискови у ствари бугарски лажњаци, и да је, јеботе, стварно могуће да дискови не ваљају. А загледао сам како су штампани омоти, и јесте да понегде нису баш тачно погодили боје, ал' ајде, имам албума, лиценцно издатих код нас, чији омоти нису ништа бољи. Мислио сам да је ово поштен шверц из Аустрије или тако нешто. Види, види...
Бар смо сад имали музику по кући, јер оног Пионира је Го била ухапсила и сад је трајно био у њиховој соби. Сад је цеде зврндао по целу ноћ, нема везе што врти само тих 70 минута једног цедеа, боље и то него тишина.