17-IV-1996.
Судећи по голим гранама брезе иза, ово је снимљено бар десетак дана раније.
Легендарна Ленина фотка. Волела је мирис цуцле и флашице, и дуго их вукла за собом само због мириса. Овде га баш ужива - ем су оба извора мириса под носом, ем је дигла ноге на сто, ем срцетасти цвикери...
Сто је склепан од неколико фосни спојених са пар дасака одоздо, на два пара блокова од сипорекса. Гаража иза даље брезе је Јулишкина, као и тераса са луковима (која ће једног дана пасти, јер се за зид држала, изгледа, пуким трењем). Шупе лево одатле припадају оном зидару што је имао пекинезера, летећег.
Кућа нам је, наравно, недовршена, и зато је мешалица увек при руци. Неупотребљива поприлично, јер је мотор почео да се квари. Мајстор Саша је нешто ту мутио, или смо носили ту и тамо код неког другог... немам појма, мислим да је више нисмо ни палили. Кад је требало нешто да се избетонира, то је по правилу било нешто ситно - степениште са терасе низ брег, или на улазу, или до подрума. Толико бих измешао на руке, у колицима. Ионако не бих могао да урадим више од једног степеника дневно, сваки се наслањао на претходни.
Спомиње се: јуни 1996., Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, сипорекс, на енглеском