Наша омиљена комшиница. Толико је волимо да је морала да буде на два места.
Ова овде нам је комшиница преко баште. Њен муж је, за живота, био џамбас, куповао половне мерцедесе, поправљао их (лично или би најмио неког) па продавао другим Ромима, који су се баш палили на моделе из осамдесетих-деведесетих. А онда је умро, пред крај века ваљда. Без своје деце, али можда има пасторку, коју ретко виђамо.
Подгојила се добро, тврди да је срчани болесник, шета до друге родбине по крају некад и више пута дневно. Алекса јој је некакав брат од нечег, па сам увукао угао наше ограде да им остане пролаз, плацеви им се додирују ту на углу, а наш плац тако ту има подсечен угао као папир на Галактици. Имали су чак и капијицу ту.
Вазда се нешто жали и богоради - што наше кајсије падају код ње у двориште, што смрди живинарник (не смрди, суво је; смрди суседни, комшијин, после кише, или смрди мачка кад цркне под кровом кокошињца) а онда редовно дође да купи јаја. Сваке године остане дужна по један картон јаја који заборави да плати. Онда се гребе за цигаре, па нам досади да је дуванимо него је научимо да прави цигаре и још кренемо да узимамо кило више, да имамо и за њу. Онда након неколико месеци тога она устврди да јако кашље од тога и да откупимо неутрошени део. То нећемо, ал' нећемо више ни да те снабдевамо. Онда два-три месеца касније тражи опет дувана, е реко нема, ти од тога кашљеш, шта ако ти буде лоше, ја да будем крив, нађи нешто друго, од овог нашег ти није добро. И онда је некако успела да нагура дуг на 400 динара, не сећам се више за шта, и кад год покуша да се огребе за још нешто, ни не сачекамо да каже шта хоће, само напоменемо да није хитно за тих 400, можемо још да сачекамо.
Није баш Ђуђа, није права радио Милева, не размењује трачеве са баш свима редом, само са оне 3-4 куће у својој и нашој улици где има родбине.
Она у Америци нам је била сусед с леве стране. Разведена, две ћерке, ситна, стамена, широких рамена и леђа. Њен бивши је мршавко неки, видео сам га тек кад је старијој ћерци дотерао кола, па смо се нешто издиванили око глачања пластичних фарова. Није много причао о њој. Она увек паркира свој тенк точковима на ивицу свог дела, те је формално океј... само што отвара врата преко наше стране и излази туда.
Вечито се жали на нешто - да су наши мајстори сјебали њен олук кад су поправљали наш кров (могуће, али само зато што њен олук виси о штапу и канапу, везан за трулу даску), па их је чак натерала да макар фолирају да су јој поправили. Успевала би да јој швалери оправљају ствари по кући, једног је чак ухватила да одсече грану наше магнолије која се пружила код ње. С тим што тип није имао лотру да сече над међом, него је дошао код мене и секао код стабла. Прво сам се издерао на њега, а онда "ама јеботе на коју фору је успела да те уваља у овакво срање... ај сеци сад кад си почео". Више га нисам видео.
Другом приликом сам се издерао на њену ћерку што паркира куче да сере под наш прозор, потегавши све стереотипе којих сам се сетио "шта мислиш ако смо јебени источноевропљани да смо мање људи? а иначе овуда иде поштар, па кад угази код нас, обрисаће о ваш отирач". Годи кад можеш црнцима да набијеш расизам на нос, ал кад смо стварно у овој улици ми мањина...