Опет кући преко Томпе и Келебије, канда нам се свиђа туда за повратак. Нешто се сећам да је свуда још био снег. Обећао сам себи двонедељни одмор од Мађарске, па да се онда вратим на још пар тура да комплетирам ствари, а онда да се реорганизујемо и видимо како ћемо даље.
То вече као да се сећам да смо били без струје и седели уз свећу. Што мора да је било раније, кад сам покушавао да читам „Sötetség balkeze“, (леву руку таме) на мађарском, што ми се увезало са свећом у сећању. Или што смо седели на истом месту, за сточићем уз леви прозор ка тераси. Врло брзо се прича свела на једно њено питање - „ако одеш поново, видиш ли како ће тамо бити боље?“. Руку у ватру, нисам никако могао да одговорим потврдно. Ишло је нагоре, а став управе се није поправљао - управо су се извукли са два месеца додатног посла за исте паре као пре осамнаест месеци, нагрижено инфлацијом. Овакав сјајан резултат би их (тј Михаља) само охрабрио. Време је да се покаже мало зуба и средњег прста.
И ту му би крај, завршио сам каријеру у Софтексу. Момци су ми после донели последњу плату, за ових осам дана, у форинтама, кад су је добили. У programozó одељењу има два нова клинца, нек преузму. А и Јози ће наставити да одлази.
Сад сам тек самозапослен, тј само радник и сувласник у Аваију, па како буде.
Е, да, нешто епилога: Јози је наставио да одлази, можда још два-три пута, а онда је и њему било доста. Наравно, трошкови превоза су се сад делили на два, не на три... Онда смо га запослили у Аваију.
Болди је наставио да одлази све до јуна, да нешто тамо директорише, црта и ко зна шта ради, ваљда управља софтверским одељењем и учи тај капитализам. Гледао је да што дуже остане незапослен код куће, да би рачун који ће на суду иставити Салету и ДБА био што већи. На крају ће и добити спор и бити исплаћен, у време кад је ДБА већ доста лоше стајао, и то ће докусурити фирму. А штета, ал' тако су пале карте.