Јуче у Мађарску, данас назад. Нема снимљеног кода за овај дан, шта је то било?
Ааааа, да! Аваи био у Будимпешти, Фрегатом, на јесењу верзију Ифабоа, како се већ сад зове. Колико се сећам, ишли смо Болди, Брља, Пали и ја. Било је мало чудно да идем као посетилац а не штандуља.
На паркингу, шетајући од кола до билетарнице, сретнемо Сержа, нашег гастоса у Новом Саду, који је тамо власник фирме (исте коју је основао са Јозијем и још двојицом некад давно). Паркинг је испод железничког насипа, па сваки тежи воз кад прође активира десетине аларма, што је овде још у моди, што гласније то боље. Само што ама нико две форинте не даје на ту галаму. [или је ово било пролетос, бемлига, пише на оба места, једно ће бити тачно, највероватније Серж сада а ово са колима у пролеће 1995.]
Добро пиво и кобаја за ручак. Девојке које раде оно што је пре две године био наш посао су све са истог негатива, csupa lába (сама нога), исте беле кошуље и црни допичњаци, ма и исти облик ноге, чиста синтетика и масовна производња. Можда се напољу и разликују једна од друге, ал' на вашару су све истоветне.
У повратку се нешто сјебала фрегата, стражња светла, окрпили то некако у некој радионици на јужном крају Пеште. Једва смо видели шта радимо, сами смо то чачкали, само позајмили алат и светло, већ се хватао мрак. Вожња досадна, колико год да је фрегата удобнији ауто у поређењу са кецом што Брља вози, ћалетовог трабанта да и не помињем.
Ништа за памћење, осим што је добрим делом пута до гране, што сам ја возио, свирала Брљина касета „Мајка атомског срца“ од Пинк Флојда, коју сам онда позајмио и пуштао док је нисам научио напамет.