25-VII-2005.
Сад како су ми девојке отпутовале и Давид на одмору, имам вишка времена. Узео да затворим рупу што је остала кад су ови извадили стару климу. Измерио тачно, одсекао доњи део некадашњих предњих врата оном убодном тестером на струју. Пасује кнап. После сам додао преко тога и слој гипс плоче, да имам некакву изолацију. С тим сам лепо попунио пар сати.
Парадајз у старој кади лепо узрео, најзад, па сам бар нешто пристојно појео. Немам појма шта сам јео ових дана. Нисам никакав кувар, моји домети су кајгана, роштиљ, подгревање и отварање лименки, ал' сам бар имао добру салату.
Добио сам белгијску визу, важи од данас. Што, наравно, не могу да употребим осим негде у августу. После тога, ваљда 5. септембра, ми истиче ха 1 бе, и ако некуд отпутујем, не могу да се вратим.
Њих две су биле до америчке амбасаде у Београду, и продужиле своје ха 4 визе за преосталих четрдесетак дана.
Ових дана играм гПланарност, симпатична игрица. Играћу је, с времена на време, још годинама. Сад (2022.) сам већ стигао до 144. нивоа, мада ми се чини да сам једном стигао и даље, али сам затурио конфигурацију при селидби па је било Јово наново.
Допиздело ми што нема ножева какве код куће користимо за доручак - назубљених али са облим врхом. Овде је доручак макаршта, или сендвич или житарице у млеку, нико не маже залогај по залогај нити сече кришку кад му дође, него све насецкају унапред, мора да су јако увежбани да унапред тачно знају колико ће бити гладни. Зато ножеви за мазање не секу, а ножеви који секу имају врх, па не можеш да покупиш из дна ћасе а и вазда избушиш омот од путера. Те сам попиздео и узео један од тих рецкавих ножева што секу, укључио тоцило и направио нож за доручак. Ето.
Још преписке са Шкрбом...
То је логика Мегдоналдса - направи процедуру коју ће и најтупавији тупамарос моћи да научи (јер не желиш да запошљаваш иоле писмене, тражили би да им људски платиш), и процедуру за контролу процедуре, и вози. Овде ионако кад се нешто скембечи не траже ко је крив, него ко се није држао процедуре. Размисли о овом...
Фашистички, али корисно са становишта радне дисциплине просечног Србина. Идеја пије воде*.
Не!, што би рекао мој шеф. То је једна од ствари где смо ми у предности над Америма. Њима је забрањено да мисле... малтене као онај ментални склоп који смо затекли ономад у Хунгарији, кад би Илеш попиздео на нешто и почео да псује Јаноша Кадара и да га већ једном избаце из главе. У оба система је најебо свако ко почне да размишља и има идеје. У соцблоку је то било чекање наређења из Пеште, од партије или кога већ, а овде је од "четвртглава друштва" (company headquarters), шефа или кога већ. Као у свакој хијерархији, није важно да се ради посао, него да се увлачиш навише и да газиш наниже. И онда свако ко уради нешто по своме ризикује да му то чак и успе, да притом постане опасан за оне изнад себе, да навуче пизму директних конкурената по хоризонтали, и да га саботирају они испод - хијерархијска варијанта комшијине краве. Зато строго науче да не таласају, и да не раде ништа што негде не пише. Чеклиста рулез. То иде дотле да кад у дућану тражиш нешто (например, шеф ми је био ту прошле године и требала му картица за дебилни) само кажу има или нема. Типу није пало на памет да дода "у суседном павиљону имамо још један дућан који то држи" док га нисмо питали.
Тај менталитет је на строгом списку ствари које не желим да носим кући.
----
* првобитно се рекло „држи буре воду док мајстори оду“, па се скратило на „држи воду“, у смислу да и даље држи, бачвар одавно отишао. Кад и како се то претворило у „пије воду“? Ни мени.
Спомиње се: Градивој Шкрбић (Шкрба), Давид Краковски, Илеш Нотарош, на енглеском