18-VIII-1993.
Повратак из Сутомора, са најблентавијег и најневероватнијег летовања. Шта ћеш.
Спаковали смо ствари и одвукли их до железничке станице. Овог пута узбрдо, и мада смо потрошили шта смо већ носили (нпр две-три киле декси прашка из скробаре, лепо се расхлади док се раствара) и што смо стекли кондиције на оних 125 степеница, горе-доле бар двапут дневно, као да су кофери били сад тежи. Мој некако најтежи, па сам баш заостао, а пар локалних силеџија се баш заинтересовало за мене, обећавало се пребијање на лицу места... завршило се са "да те више нисам видео овђе". И нећеш, морону. Неће ме видети Црна Гора, док такве пушта на улицу.
На фотци, Штева са својим девојкама је напред; иза њега сам ја а иза његове госпође она са Нином и Леном; велики кофер је иза ње. Ово мора да је снимила Го.
Воз је био доста брз, до Београда, где смо стигли у сумрак. Уместо да изађемо и ухватимо бус кући, остали смо са друштвом до Новог Сада, где ће нас чекати бус. С друге стране, ко зна да ли бисмо имали пара за бус - сва лова у џеповима је од пре десет дана, вероватно не бисмо имали за две цигарете а камоли за карту.
Ово сигурно не спада у "Брзе пруге Србије", што је била једна од рекламних фора текуће владе. Јужно од Београда су шине заварене и воз само пичи; с војвођанске стране не само да нису заварене, него нису одавно ни притезане. Негде око Старе Пазове није смео да вози брже од 15кмч.
За тих ни 100км је требало скоро три сата. Па онда премештај ствари у бус, кофер тежак и само одмаже, а још имам и ранац на леђима. Последњи део, онај километар од станице до куће... кад смо се приближавали рампи, на 80м од циља, пуче дршка на коферу. Некако сам га одвукао до куће, и тај више никад никуд није ишао.
Његова два парњака, кајиш и мањи кофер, су издржали још неколико деценија. Купљени су у Румунији, в. 28-III-1976..
Спомиње се: 28-III-1976., Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), скробара, Стеван Гарај (Штева), на енглеском