(датум одокативан)
Дошло пролеће па сам понео Практику и почео да снимам доста, нарочито јер Франци има нека добра стакла, чак и адаптер за рибље око, с тим смо се доста играли.
Још сам ишао у мензу, али ређе, јер су оне две боље биле далеко, источно и северно од универзитета, а ја даље на западу. Нисам ишао пешке, мислио сам да је предалеко (а није, 2,5км, код куће имам 2,2 до центра), а некако је испало згодније са готовим јелима, нарочито јер она живи само три ћошка даље. Кад већ имамо кујну и прибор, почели смо и да кувамо. Измислио сам проширену верзију попаре, што је кренуло као бајат хлеб, мало воде и младог сира. Уместо у плек па у рерну, ставио сам то у тигањ, и почео да додајем окрајке кобасице, саламе, сенф, павлаку... шта је већ дошло под руку. И сад, четрдесетак година касније, ово спада у пет јела која умем да зготовим :).
За намирнице смо ишли у самоуслугу, два ћошка на њену страну, или једнособно дућанче преко пута на другу страну, где су имали само хлеб и можда основних педесетак артикала. Поред њега је била трафика Форумова (где је Илона тада радила, али у дирекцији) - што би требало да је киоск, али Форум воли куће. Не знам што сам ушао, можда по њуху, или сам гледао да баталим Опатију и пушим нешто друго, али нашао сам шта треба: шкију. Имали су и цигарет папир. Нисам имао ваљану тозну, па сам се сналазио са кесом или мањим кутијама. Наредних десетак година сам пушио само то, кад год га је било, а било га је.
Овог пролећа смо исто ишли пар пута у Темишвар. Нешто од тога ми се чини као да је било маја, ал' тај пасош је појела маца и немам појма кад је у ствари било. Најбољи пазар тог дана нам је била нека продавница торби и сличног, чак не ни у центру, него у улици којом му се прилази са наше стране, негде око моста, ваљда са оне стране, у приземљу неке четвороспратнице у новоградњу. Запамтио сам је по невероватној комбинацији боја на једној серији торби - чисто плава, отприлике у нијанси плаве креде само још чистија, и шмрљаво сенф-мрка са благом примесом маслинасте. Боде очи. Већ који пут долазимо до закључка да Немци и Румуни имају особит смисао за боје.
Али ту нађемо и два згодна кофера, истог дизајна и исте жућкасто-смеђе боје, већи и мањи, са бравама које су деловале солидно урађене, и дршкама које су имале додатну кожну навлаку. Неко овде мисли и на ергономију, чудо једно, баш добро леже у руци. Купио сам и себи један кајиш, са мало широм копчом (али тањом и оштријих ивица), какве су тада биле у моди.
Епилог: та два кофера су издржала онолико. Велики се није много напутовао, ал' кад је требало, имали смо га, нарочито за летовање (в. 18-VIII-1993.). Онај мањи је вала видео света, стигао је и у СССР и у САД, и прелазио границу бар педесет пута. Кајиш је преживео скоро 50 година, још га користим преко лета за радне чакшире.