30-XI-2011.
Сместили смо Ому у старачки дом. Прво смо отишли до државног, ал' ем немају места (док мајстори не заврше обнову једног ходника, за месец два), ем траже комплетне папире. Добро, свака држава тражи папире кад дели социјалу, шатро проверава да не дели паре мутљарошима (мада често папири више коштају него што ће ови да уделе), али у овом случају траже извод из катастра за кућу. А, шта? Знам да често праве такав уговор да се не плаћа ништа, али после смрти кућа остаје држави. И тако, ово ипак имплицира хипотеку, пази на ситна слова. Али чекај мало, шта који красни, ми ћемо да плаћамо то из џепа, не занима вас шта ће бити с кућом, каква папирологија? Дај уговор и кажи колико ће да кошта. Те смо изашли. Чули смо да има неки приватни дом на Багљашу (не онај где је Ђуђа, ти звуче као лопуже), али нисмо знали где тачно. Стиже таксиста па сам мислио да га питам, али је деловао скроз изгубљен, као да не разуме којим то језиком причам, што овде не би смело да се догађа. Ал' знао је његов путник.
Па смо се одвезли тамо, не знајући тачно кућни број. Била је прилична магла, знамо само да је улица уз парк, али је ли са ове или оне стране парка? Спазимо поштара, упути на. Стигнемо тамо, ни знака ни табле ма ни по чему не личи на институцију, ал' прати нас срећа - излази нека госпоја, питамо је, само покаже прстом преко рамена.
Погодба је проста - месечно 32000 РСД (цела три динара више него у државном), нема папира, нема уговора, ни признанице. Само донесите њене ствари, личну карту и здравствену. Што смо урадили одмах - отишли по Ому да је спакујемо. Арпи је већ био тамо. Кућа јој је у хаосу, опет су јој јуче дошле лутке, ко зна шта је узимала од лекова. Спаковали је и одвезли. Канда се радује, остала је и није много гунђала.
Место и није неко, кревети су очигледно болнички расход, што сваки бравар уме да поправи; није ни претрпано. Особље су болничке сестре, са хитном имају договор, наше је само да доносимо лекове и пелене. Ручак који је наишао док смо били тамо је звучао океј, фали једино некакав клуб, некаква дневна соба. Има један кауч али је у ходнику. То је у ствари газдаричина кућа (она је главна сестра на неком одељењу у болници), они живе на спрату. Доле и није тако натрпано за тих 12-13 стараца.
Решили смо велику бригу. Да се више не питамо да ли је опет одлутала па неће познати пут до куће (једном се изгубила на ћошку, 15м од своје капије) или ће опет да се попне на крушку и падне. А и њој је канда пао камен са срца, као да је сад стално у свом обданишту (како је називала своје окупљање у Каритасу петком).
Поподне нам је стигао бансек. Столарска радионица се комплетира.
Мој друштвени опит ових недеља је шешир. Кад се појавим са истом лошом фризуром, истом одећом као било ког другог дана, слабо ко ме и примећује, чича као и сваки други. Али кад поврх тог истог ставим шешир, одједном сам старији господин и указују ми поштовање. Невероватно.
Причао сам са Нином о томе, ово је извучено из снимка, иначе бих већ заборавио.
Казан за грејање баш дими. Јесте да дрва нису стигла да се исуше, ал' нису ни тако влажна, суше се већ цео месец, промаја је у гаражи, промаја у подруму. Неће бити да је само до дрва, мора да нешто није у реду са оџаком, или лоше вуче или тако неки андрак.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Невена Средљевић (Нина), обданиште, Ома, на енглеском