"Једна жена" је донела две вести. Добра је да је освојила прво место, мала лична победа за мене. Та подземна музика, сложена и озбиљна какву сам заволео, сад има чим да се подичи и стекла је некакво место. Лоша вест је да је то место ограничено - пустили су да је одсвирају на завршној вечери, али пошто је то телевизија, нема шансе да их пусте да одсвирају свих 20:45. Срезана је на око 14 минута, наравно фали најбољи део. И постала је одмах популарна, била је то најпопуларнија песма коју нико није одслушао. Одјека је остало доста, речи "једна жена" су ушле у многе друге песме, чак и на даљим крајевима спектра (тј фестивалске забавњаке а и народњаке). А ова ампутирана верзија се пуштала доста на радију, док није потпуно потиснула пуну верзију, која се више нигде није дала чути и мислио сам да је заувек загубљена. А онда су све чешће и ту скраћену пуштали не баш до краја, него кад остане нешто минута до краја сата, па то пусте и оду, а ови из технике ће већ да је прекину кад дође време за вести.
На преносу финалне вечери камере нису имале зум, него три објектива на обртној плочи. Камермани су извели чудо - обрнули су плоче делимично, тако да је горе десно био делимични круг једне камеред, доле лево друге. Јављали се гледаоци сервисерима, да им телевизори нису у реду; неки звали телевиију да пријаве квар на репетитору, вертикална синхронизација кренула укосо.
Јуче сам питао Миљу долази ли - јок. Не пушта је кева. Нисам питао зашто, знам да ће ми рећи. Онда на часу стиже цедуља "знаш зашто ме не пуштају? не могу ти на цедуљи рећи". Па на великом одмору, уз доста нећкања и оклевања, "моји не подносе твоје". Па шта, као оно Ромео и Јулија. А јесте, мој ћале није имао неко мишљење о њеном. На следећем часу цедуља "надам се да то не утиче на твоје мишљење" - "о чему?" - "о мени" - "ти си ти и мислиш својом главом, то те чини тобом; не мењам мишљење тек тако. мислим као и пре".
Намерно сам изоставио Б. са журке, али је начуо и почео да окреће остале против мене. Како ја могу да организујем нешто да се он не пита. Није ми он ништа, и не варим га, а места има колико има. Отказао сам журку. Довољно је њих отказало, а и чему да је правим ако она не долази?
Пошто нема журке, ћале предложио да идемо у Бртог. Шта ћу ја тамо, да слушам све исто што сам чуо већ сто пута? Деда да ми шурнаести пут прича како сам хтео да будем космонаут? Да ме показују около као манекена? Тамо немам с ким да причам. Онда је кева укапирала колико ми се не иде, па се није ишло ни њој, на шта је онда ћале попиздео и отишао на улицу да прекопа баштицу. Уме он то кад се јако наљути, неће да се дере и удара шаком о сто (био би надгласан и не би постигао ништа) па би онда измислио нешто да ради подаље док се не издува. Једном је тако сатима стругао рен.
Да ли сам нешто назро или ко зна зашто, истрчао сам на улицу и спазио како Милица, M. и Миља пролазе с преке стране. Утрчао, обукао се, изашао и наговорио ћалета да ме пусти ("ајде кад си се већ обукао"), па смо отишли до Ж. Он нас није пустио да уђемо, каже кртог, велико спремање, хаос унутра. Стајали смо на капији педесет минута и на крају отишли. После смо чули да су и Драгана и Ренцика наишле нешто касније, ни њих није пустио. Отпратио сам ове две до Руже и вратио се.
Данас, диван дан, Милица и Миља дошле преподне, само да ми кажу да су свратиле до Ж. да му кажу да долазимо код њега у 17... што значи да сам позван. Ал' испало је без везе, нас четворо нисмо било довољно друштва, па су ме послали да довучем Звојшу, код кога никог није било у стану. Она шизи... дакле организује журку, оно испадне чабар и она се наљути... на мене?
[коментар 2020. кад сам ово писао: можда је требало да урадим нешто друго, ал уз њено ограничено кретање (увек мора да има неког да пази), а и моје (ако и нисам баш имао забрану изласка, био сам под присмотром)... неко од нас двоје је морао да пукне. Или да се отргне. Те је неизречена романса трајала пар недеља, било је лепо док је трајало, баш зато што се није рекло. Наредне четири године смо се често виђали, онако у суседним одељењима, али на одстојању; не знам да ли смо икад поново плесали. Удала се за неког ког знам по имену али не и лику; родила двоје-троје деце (дошла је на матурски парастос 1984. са стомаком до зуба). Виђао сам је на тим скуповима, понекад на сахранама. Изгледала је понекад несрећно, понекад уморно, али углавном ведро. Један од њених синова је ожењен Борчетовом ћерком.]
Уз сва та догађања нисам се никад сетио да запишем кад је то почео да се емитује Монти Пајтон - што је могло бити било кад 1969. или ове године. Није изгледао нарочито добро на нашем телевизору, слика је била прилично шмрљава, биће да је до емисионе технике у Сарајеву, или су они напросто добијали такву копију, па док иститлују... А и емитовао се у бочном термину за комедије, предвече уторком или средом, што ће рећи да бих можда ухватио последњих пет минута кад бих био у другој смени, те тако нисам никако стекао навику да га редовно гледам. У том термину је пре тога ишла нека комична серија из пера Новака Новака (Новаковића, ал' ето уметничко име), који је био супотписник бројних сличних серија са Лолом Ђукићем, и ово је било ваљда последње од њих што сам уопште покушавао да гледам. Те ни термин није био популаран, што се мене тиче, тад пуштају нека срања. Ал' оно што сам ухватио је било добро, како су били опичени. Уз ствари које су се догађале на Битефу и уопште око Атељеа 212, стварала се атмосфера да је откаченост океј, да позориште може да се прошета ван сцене, да ишчашене зезалице имају прођу и да можемо да живимо уз доста зајебанције. Свеопшта озбиљност се крунила.