20-IX-1999.
Нема имејлова данас, осим што АманБре јавља да је једног из Отпор!а пребила мурија у Крагујевцу, наводно „ваш скуп није пријављен па је илегалан“ и око техничке стране јављања - члан оданде би морао да зове фиксним, јер би мобилним коштало превише за њега, а неко у Београду би морао све да снима па одатле да прекуца чланак. Порука на такве теме има доста, закувава се код куће.
Поподне сам одвезао Нину и Лену до неке ординације да их провере и вакцинишу за школу. Некако смо убедили сестре да датуми у њиховим књижицама значе оно што значе - овде никад нико није видео датуме са римским бројевима за месеце и то још у средини. И за сваки случај су им дали по бустер дозу против великог кашља, скроз непотребно. (после су свеједно обе прележале баш то) Али сад могу у школу. Обе школе су довољно близу да може пешке, али то је релативно. До средње има четири ћошка, до основне шест, али је дужина ћошка овде, формално ван града, поприлична. Тако ће обе морати у школу школскибусом, који стаје доле на ћошку, две куће одавде... али то је низ брдо, па преко потока.. сто метара.
То „формално ван града“ има административни значај. Град је један од вирџинијских самосталних градова, није део округа, а седиште округа је у њему... Граница између града и округа је у суседној улици, те нисмо у граду. Грег је објаснио да је то битно јер су у округу боље школе. После смо сконтали да округ има више пара, јер у њему живе ови богатији, као што је он, у тим раштрканим насељима, док у граду живи студентарија и пензионери и баш сиротиња. Више пара, боље школе.
Лена још не говори ни речи енглеског. Штагод да је било на оном цедеу са „fish for dinner, please“ није много помогло. После је причала како је тог првог дана у школи бленула као теле, ништа није разумела, само је радила шта и други раде. Онда је за ручком дошла учитељица да је пита „are you finished?“ и то је укапирала. Ту ју је кренула карта. За месец-два је говорила енглески као матора.
Фотку сам снимио неким једнократним пластиканером - види се по тамнијим ћошковима. Пошто није дигиталан, имам само позитиве - ни не сећам се да ли смо и видели негатив. Преживела су четири снимка. Ово је Лена пред школом, првог дана. Отприлике трећину школског земљишта заузима паркинг. Обожавам како у крају свуда има шуме.
Ту негде су нас нашли неки из неке екипе која „помаже родитељима да добију државну помоћ за школарину за своју децу на студијама“... Што мора да сам мислио да их је послао Форд или тако неко, као некакав део плана да нам помогну да се снађемо. Оно, немам појма колико ће да нас овде кошта да Го студира нешто, па дај да се информишемо. Отишли смо нас двоје да ослушамо њихово предавање, где је све јако личило на оне јебаче што су нас извукли из бубња да идемо на Палма де Мајорку (в. март 1996.... Ал' ајде да видимо како то изгледа у земљи где је измишљено. Предавање, тј рекламу су држали у некој мањој сали у истом оном хотелу где смо ми ноћили пре пар недеља, уз графиконе, пројекције, све врло професионално. И напричали су ту они свашта, и били доста убедљиви, и чак сам им написао и чек и покупио брошуре.
А онда смо код куће узели да проучимо те брошуре и схватили да они ту у ствари ништа не раде и ништа не гарантују, они су ту само да помогну да се схвате државни формулари и како да се избегну типичне глупости на које многи наседну па не добију, иако би иначе могли. Па, реко, ако сам умео да са три месеца мађарског прогњурам кроз формуларе за радну дозволу и визу, ово не би требало да не умем да попуним без вас. Те сам отишао опет до хотела, док су још тамо - имали су још неколико тура предавања за наредне групе муштерија, и узео свој чек назад, и подерао га после. То су ми били први продавци магле на које сам директно натрчао, и школа је још испала јефтина. Одмах сам се сетио и оног црнца што је у Батеријском парку на Менхетну продавао 'оргинал ролексе' из актен ташне... исти рад, само компликованија организација.
Ту сам се први пут срео и са изразом „бесплатне паре“. На први поглед звучи без везе, ко купује паре, међутим није, навикли су да мораш нешто да туриш да би нешто добио назад, свака зарада нешто кошта, а зајам понајвише. Те кад кажу „бесплатне паре“, ни то није баш бесплатно, то је нешто што може да се добије без да се баш том приликом нешто плати. Плаћено је већ, то је из пореза.
А Го се није баш ни уписала на некакав факултет, јер није хтела да се упише на архитектуру, то је овде без везе. Ишла је неколико дана у неки архтектонски биро код неког архитектс, нашли га преко Грега, другар неки његов, где је видела како они у ствари ништа оригинално не раде, ни не покушавају, него комбинују и рекомбинују већ познате елементе (све од дасака, наравно) да би добили опет исто оно што већ постоји. Није јој се никако свидело и брзо је баталила. Док не смисли шта ће, нашла је да може да слуша и полаже заједничке предмете, који ће је свакако дочекати било где да се упише, на месном комјунити колеџу, што му је отприлике као наш раднички универзитет по организацији, само што се курсеви ту положени признају на скоро свим универзитетима, а доста је јефтиније и ту је, практично у Ебергу, двадесетак минута вожње - западни излаз.
Спомиње се: март 1996., Алан Робин (Форд), АманБре, Горана Средљевић (Го), Грег Рубентал, Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), на енглеском
6-II-2014 - 30-XI-2024