Фирма је била Зиро а он један од власника (друга двојица су били Форд и Пит).
Није онај дебели ћелави Јеврејин како ми се најавио, није дебео. Забаван углавном, и можда је и могао да прогура пројекат, али су остали вукли на разне стране. Имао је интелектуални осећај за хумор, тј капирао је већину наших фора, и већини мојих је умео да контрира.
Он и жена му (Шкотица) су имали ресторан, нешто ближе кафићу него кафани, с тим што је било и праве клопе унутра, мада ништа компликовано у великим лонцима - сендвичи, нешто печења али и то само живинско. Посебно муфљуски посао је било како су запошљавали Горану, касније и Нину и њу да раде у ресторану, повремено и на црно, и то све као да нам чине не знам какву услугу. Завршило се кад је госпођа престала да плаћа, (... 10 речи...)па моја госпоја ладно одбије јер ова није платила ранија два дана. Ова попизди, направи сцену преко телефона и... ништа, нит је више звала нит је платила. Завршили смо отприлике равни, јер онда ни ја нисам платио Горанин рачунар, мада мислим да нису они били на губитку. Али какав пар, где су се њих двоје нашли... Јевреј и Шкотица.
Кад је пропао Зиро изгубио сам га из вида. Једном ме гуглао 2004. или 2005. и скоро да договоримо састанак (био је хокејашки судија, чак и након што је 2000. оперисао колено, скоро да се не пробуди из анестезије тада), али смо се поново видели тек 2007.
Последњи пут смо се видели 04-IX-2009., кад смо свраћали у Еберг. Били смо као два стара комичара, као вежбамо штосеве за следећу представу, али у ствари сувише спонтано и пребрзо за пробу.
„Ви сте сувише паметни за ову земљу“
„Је ли Лена још увек паметнија од мене?“