15-XI-1999.
У Волмарту купио бицикл, и један мањи за Лену, свега 144,13$. Јер није фора да се возим само шест ћошка до посла, а без бицикла сам као шугав.
Али после није испало баш тако. Убива успон. Са мојом блажом срчаном маном, не могу ја баш тако узбрдо, чак ни првом.
Барем је био добар челоклеп, смејао сам се слатко. Кад сам оно давне 1978. апсолвирао па ми бака купила бицикл, узео сам да прочитам упутство. Не може да шкоди, нема везе што знам све што мислим да треба да знам о бицикловима, можда има нешто корисно што нисам знао да треба да знам. И нађем да пише „не подмазивати јестивим уљем“. Ајде. За какве идиоте је ово писано? Јесте да код нас, међу бициклистима, има и тих сенилних сељака и неписмених будала, али коме би уопште пало на ум да га подмазује јестивим уљем... не могу да замислим.
И сад, 20 година касније, опет читам упутство. Није ни на лошем енглеском (бицикл је, наравно, кинески), све је то јасно и, е види ово, пише „не подмазивати јестивим уљем“. Па стварно смо били испред свог времена, то је код нас писало толико раније.
Го излази са Ларијем. Из Зиро Дистанса сам се опет огребао за малу Сеико фоткалицу, па имамо хрпу фотки њих двоје око мотоцикла. Ваљда ју је више привукао мотоцикл него што је Грег муљао са својим друштвеним пројектима и огледима. Сконтали смо да смо, као породица, његов пројекат и да је из нас хтео нешто да научи, да сазна, што наравно нисмо могли да докажемо, а ни не треба. Назнака има свуда.
Фоткалицу је данас Нина носила у школу, те је све ово њено.
Наша прва редовна интернет веза је прорадила јуче. Јесте да је на модем, ал' јебачких 56КБода, и то у месту, а други модем је вероватно два ћошка даље, а плаћа се ђутуре и телефон и мрежа. Први месец фрај, потоњи 20$.
Учланили смо се у видео клуб у Крогеру. Не, није аналогно са кино клубом, где су се снимали филмови, ово је само библиотека која изнајмљује касете, а сад ево и дискове, не знам што се зове клуб.
Крогер је, кад смо узимали дућанску картицу, свечано обећао да ником неће дати наше податке. Оно што нигде није писало је да видео клуб уопште не припада њима, они су само изнајмили простор у самоуслузи, нису чак ни били ограђени. Убрзо је почела да нам стиже хрпа реклама са истом грешком у имену (што није баш било ни до мене, него јебига, мој рукопис, риба из клуба је тако прочитала...), све нешто око видео касета, па онда и СФ књига, ваљда видели шта узимамо, шта ли. Елем, видео рикордер нисмо још ни имали, то је дошло на ред пар месеци касније, ма ни телевизор још није, него због деведеова, сад кад већ имам то сокоћало, да видим тај квалитет слике.
Испоставило се да су имали укупно пет наслова на дисковима, од чега бар два Дизнија. Па јеботе. И, приде, нису били у оригинал кутијама (да се не би десило да се „загубе“ и препродају), него у неким њиховим, полупровидним. Тад је био изашао тај Мек у полупровидној пластици, и на све стране су кренули да праве исте старе ствари али сад тако полупровидно, и џепне калкулаторе, и оловке, и пегле и шта све не. На кутији би била налепница са насловом, и још једном где је уредно писало „be kind, rewind“ (будите љубазни, премотајте - што је још благо, после смо чули да је било клубова који би за сваку враћену вехаес касету проверавали да ли је премотана на почетак, па ако није, наплате премотавање).
Касније сам имао времена да се натенане разочарам у деведе као формат, и уопште у то тржиште - кад год избаце неки нови формат, увек крену да поново избацују исте наслове поново у том формату, да по енти пут продају (дакле наплаћују) једно те исто. А ни квалитет... нађем негде начин да извезем понеки квадрат у јпг, и нуто чуда, резолуција отприлике телевизијска, а компресија на 55Кб по снимку. А развалили сте се са резолуцијом, свака вам дала, тек нешто мало боље од вегеа.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Грег Рубентал, Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Лари Артојс, Невена Средљевић (Нина), на енглеском
12-XI-2017 - 18-III-2026