Имејл од Форда „Шта има на тему да се селимо на дот нет уместо да само прекомпајлирамо на фокс седмицу?“ - то на тему мојих покушаја да видим шта има урађено у Строловом Западном Ветру. Не зна о чему прича. А седмица још није ни изашла, бар је нисам видео.
Одговарам: „УбикАгора је ради на ИксВоркс, па су прешли на Западни Ветар пре неки месец, и страва су брзи - поруке се појављују одмах, чак и кад сам на модему од 56К. Погледао сам и egghead.com (исто ради на З.В.) и ради глатко; тамо је промет огроман али не примећује се било какав застој“.
Наша Клара је много нервозна за мој укус, врло несигурна у свој положај. Јавља Влади стање неких багова (са троцифреним бројевима)... елем ништа од тога се још не користи, не бих то звао багом. Брља одговара „Додао бих да чемо све прво слати Градивоју, па да он може то да угради и тестира“... по броју грешака у енглеском се види каква је вајда од пара што је ЈуеСКру плаћао Софији Летин за часове. Раде на турнеји, тј целој логистици обиласка, кад групу кандидата воде од одељења до одељења. Ко их води/вози од А до Б, када, чим, коме их предаје, шта раде кад стигну, шта треба од реквизита, цео тај циркус.
Другог пише ћале да је навраћао неки тип, каже сећа га се кад је био приправник, ћерка му је ишла са Нином у разред, нека Вера... па је пренео поздраве. Ђуђи се подерала кеса у усисивачу, па ју је замотала у најлон кесу. Не знам како је онда протицао ваздух, можда је мотор и преживео. Успела је да равномерно распрши прашину по целој соби.
Четвртог, пишем „Ја сам се (по)трудио, колико год сам могао, да смирим страсти и направим какав такав модус вивенди за наредне месеце, међутим нисам имао с ким. Грегу сам био предлагао да откупи део Аваија или да уложи у њега па да онда има легалну основу да сарађује итд итд, али је испало да се због својих инвеститора боји да не упадне у правне заврзламе и слично. Брљи сам опет предлагао да стисне зубе и да се нађе начин да се живи са Болдијем, што је он као прихватио али је вечито испадало да се размишља и о другим варијантама. Болдију сам прво прогледао кроз прсте за ону поруку где сам испао домаћи плаћеник и страни издајник или тако нешто, понудио да ћу гледати да избоксујем 20% од оног што момци овде направе, а после је испало да је он саставио неки предлог где тражи 20% од свега - тј и од путних трошкова и свега другог. Елем, ово ни патријарх не помири, те ја диго руке. “
Око шестог чујем да је код куће нова власт најзад укинула излазну таксу, што се наплаћивало пешес година.
Ћале питао како смо прошли за црни петак... па, „Гужва је била вец у суботу, увеце смо се пред самоуслугом паркирали далеко као никад. Синоц смо поновили Лену, бела јакна. Нина хтела ципеле за кишу, немају број.
Пиво је овде у кафани 4 долара чаша, а у дућану можеш добро увозно да нађеш за 10-12 долара туце (малих флаша што изађе једна таква чаша). Још очекују 10-15% бакшиш. “
Једанаестог сам окачио целу причу о тетка Еми (в. Фефи) на УбикАгора.
Ту негде је била згодна сцена у Крогеру, на каси. Прво ми је касирка запала за око, као савршена црна лепотица, на леба да је мажеш, а онда је њој Лена запала за око, па је само показала прстом на њу и рекла је „ова ће срца да ломи! види те очи!“. Па, плавоочица, хоће то...
Ове зиме ми се први пут десило да сам запатио америчку лајт грипу. Знамо се добро, умем да препознам симптоме још из младости, и зачепљивање носа, и две три варијанте запаљеног грла, и температура, и као бол у зглобовима, нарочито кука, и осећај запаљења мишића без правог запаљења, и презнојавање, и сањивост, и најеженост, и поремећај равнотеже кад се лежи, оно кад мислим да ме гравитација прибија уз таваницу, уз још понеке облике бунила... И увек је било оно класично, „ако се лечи, траје седам дана, ако се не лечи, целу недељу“. А ово сад, пола фали. Фали пола симптома - ако осећам у мишићима не осећам у зглобовима, ако се презнојавам немам температуру. Најчешће би се завршило тако што преспавам суботу, јер проклетиња обавезно наступи у петак, и у недељу поподне сам већ готов, скроз нормалан и није ми ништа. Разликује се од праве грипе колико и америчко пиво од правог пива.
Кажем проклетиња, јер... па зар баш мора сваки пут за викенд? Ово ми се догађало, не баш сваке зиме, а понекад и двапут исте године, све до 2018. Не знам зашто је престало, као што нисам знао ни зашто је почело.
Двапут нам се у Глоцу накачио неки колега, професор (не баш марксизма али неког једнако левог предмета) из Задра, неки Пањак, препознао нас по говору. Морао је у избеглиштво као Србин на погрешном месту. Никако му није ишло у главу да нисмо у истом положају - ја сам дошао јер сам нашао начин, он јер је морао; ја сам радио свој посао, а он ни језик не зна, набада понешто и дали су му да буде физикалац у болници, гура ове у колицима или на креветима. Није му требало чак ни раме за плакање, него неко ко ће да га слуша и повлађује му с времена на време. Мислим се, што ја то морам да слушам, као да сам му ја ту нешто крив па ето за казну. Да сам се ја питао, он би и даље радио у тој гимназији, ал' јебига. Или, да ме је бар нешто питао, па да му можда нешто помогнемо, ал' не, само кука. Срећом, само двапут.
4-III-2014 - 16-IV-2026