Цео свет је брујао о Гагариновом лету. Сутрадан смо, уз доручак, причали о томе у обданишту. У друга доба дана смо били заузети, што играњем што оним што би васпитачица смислила за тај дан. Не сећам се колико сам капирао, осим да је Земља лопта и да нешто кружи око ње. И да се спомињала некаква Лајка, куче, што су знали ови из оближњих зграда, правећи се упућенији.
Тада у почели да ми испадају млечни зуби, па је кец доле десно био пар милиметара дужи од комшилука. Рвали смо се једном на неким струњачама, нас шесторо осморо, и налетео сам вилицом на нечије колено. Кец се напросто преломио, дошао као длето. Касније, код куће, била нека парадајз чорба и виде моји да се ја нешто мрштим кад сркнем, погледају и виде шта је. Дан-два касније ме одведу код зубара, овај ми намаже прелом нечим за заштиту и препоручи да ми направе златну круницу. То ми се није свидело - осетљивост на топлоту је нестала колико сутрадан, а злато у зубалу ми се никад није свиђало (кева је имала златну четворку или петицу горе лево). Две-три године касније су успели негде да набаве тај један грам злата, сећам се да смо отишли до неког, где су имали политирани намештај и миљее свуда. Та плочица је временом затурена, мени тај зуб и данас (2020) ради, оштар је и добро гризе.
Хм... ако се овога тако јасно сећам, чак и ко је седео наспрам мене за доручком, онда значи да сам у обданишту био две године пре основне, не само једну. А и уклапа се са оним другим што се сећам, да је у јесен 1961. било мало чудно кад је моје годиште доспело за забавиште, и да су ови из забавишта напросто били друга група, радили нешто друго по неком свом распореду. Они би се ионако разилазили око подне, а ми бисмо остајали док се родитељима не заврши радно време. Нисмо се много мешали са њима.
Сад (април 2024.) сам се сетио још једног детаља... тада су веце шоље биле прављене тако да је говно падало на скоро равну површину, благо закривљену а прилично високу, па је одатле све падало, кад се повуче вода, у усправну цев напред. Стога и није било необично да пљусне и покваси буљу. Друга незгодна ствар је била кад се неко обилније осере, а млаз воде не буде довољно јак да то све однесе. Башка што су у обданишту биле дечије шоље, смањени модел, отприлике две трећине нормалних, па је и буља била ближе води. Бивало је више пута да сам стиснуо срце и издржао до куће, само због тога. Боље у пољски него ово.
Тај модел је брзо (само неколико година касније) замењен другим, налик данашњем, код кога је упадна површина коса и добар део одмах склизне у воду, а за пљускање воде треба имати среће, не сећам се да се икад дешавало, можда понекад по једна кап. То „замењен“ се односило на производњу, нису више правили такве, а тамо где су оне већ уграђене, остајале су докле год трају. Виђао сам их и даље тамо где су раније имали текућу воду - код тетака у Београду, по фирмама, по школама. У ствари, током својих просветних година се ама ниједном нисам исрао у школи, и сад ми се чини да ми навика потиче од овог. Други разлог је што најчешће није било веце папира.